Петар I

Утемељивач црногорске државе, политички мислилац и законописац, визионар и војсковођа, творац Плана о стварању славено-српске државе 1807, писац Кратке историје Црне Горе и Посланица Црногорцима и Брђанима – владика Петар I Петровић Његош једна је од најистакнутијих личности јужнословенске историје на прекретници два стољећа.

Рођен је у селу Хераковићи, на Његушима, 8/19. IX 1748. Његов отац Марко Дамјанов Петровић синовац је владике Данила, а мајка Анђелија потицала је из породице Мартиновића, из Бајица.

О његовим родитељима не зна се много. Нешто више података имамо о његовом ђеду – Дамјану Шћепчеву Петровићу, брату владике Данила. Он је 1713. путовао у Петроград, на разговоре о политичкој и материјалној подршци Црној Гори.

Петар I је имао три брата (Сава, Стијепа и Тома), и (по неким родословима) двије сестре.

У досад објелодањеним изворима, мало је података о његовом дјетињству. Не зна се чак ни његово мирско име. Као младић примљен је на службу код стрица – владике Саве, у манастиру Стањевићима. Ту га је владика Сава почео да учи „црквеном реду”, припремајући га за насљедника. Вјероватно се ту и описменио. Уколико је вјеровати једном извору, постригао се већ 1760, а 1765. рукоположен је за јерођакона, у седамнаестој години живота. Чин архимандрита добио је 1773.

О његовом физичком изгледу постоје казивања неколика савременика. Један од њих каже да је био „и стасом и обликом најљепши човјек у цијелој земљи”. Имао је дугу браду, па је то истицало његову маркантност; у позним годинама (с дугом сиједом брадом) дјеловао је светачки.

Имао је развијен осјећај за отмено понашање и из сваког његовог потеза извирала је финоћа. Њу је умногостручавала необична краснорјечивост. У народном памћењу остало је увјерење да је био најбољи црногорски бесједник. Један старији писац саопштио је два његова говора, али се њихова аутентучност не може доказати.

О владичином знању страних језика тешко је са сигурношћу говорити. По свој прилици, служио се најлакше италијанским, а да ли га је говорио „с таквом елеганцијом и тако чисто као да је Римљанин или Тосканинац”, како је забиљежено у једном извору, не може се потврдити. Није се служио француским језиком у мјери како су то истицали неки савременици, али га је доста разумио. Његово знање руског језика било је отприлике на оном нивоу као познавање латинског „римском духовнику”.

О владици као државнику, политичком мислиоцу и војсковођи изрекли су занимљиве судове многи истакнути савременици, међу којима и Наполеонов маршал Мармон. У својим Мемоарима записао је да је црногорски владика „великоуман човјек”, „снажног значаја”, „отмен” и „достојанствен”. Занимљива су, свакако, и казивања Наполеоновог пуковника, познатог писца запаженог дјела о Црној Гори – Вијале де Сомијера.

И руски савременици – било да је ријеч о познатим мемоаристима, дипломатима или заповједницима трупа што су ратовале у Боки Которској и Далмацији 1806. и 1807. – оставили су о владици интересантне податке. Неки од њих – попут ђенерал-мајора, књаза Василија Васиљевича Вјаземског, у жељи да саопште што критичкије мишљење о простору и времену у коме су дјеловали, унијели су у своја саопштења и нескривену сујету, изричући о владици гледишта која се не могу потврдити подацима из било којег нашег или иностраног историјског извора. Други, као што је случај са В. Броневским, импресионирани чињеницом да је владика на чудесан начин спајао у својој личности дужност првосвјештеника и војсковође, наглашавали су неке црте које су га представљале више као ђенерала него митрополита, тврдећи да је „љепше командовао, него што је благосиљао официре који су му прилазили”. Доста објективан суд о владици изрекао је царски руски изасланик Стефан Андрејевич Санковски, упућен 1805. да помогне Црногорцима у организовању државних установа. И он је, као и неки други савременици, брзо уочио да је владика, као, уосталом, и сви Петровићи, био човјек строге нарави, мада је, кад су околности изискивале, умио да се савлада.

Људи који су га недовољно знали, обично су га узимали за мирна и благородна човјека, иако је умио и те како да покаже „необуздану” жестину у тренуцима кад га неко наљути, знајући да потврди свој „господарски карактер” и „деспотизам” и није било ни мало лако „ономе ко се нађе толико необазрив да му се успротиви”. На народним саборима, и уопште на скуповима, волио је с пажњом да чује шта други говоре, али му је више било стало да други слушају њега. У честим осамама, а у њима је налазио понекад прави духовни уток, умио је да размишља на начин како је то код нас мало ко чинио.

У току полустољетне владавине у једној и споља и изнутра угроженој земљи, успио је да нађе праве начине за сузбијање племенског изолационизма, анархије и крвне освете и да се житељима Црне Горе наметне као земаљски господар, чију је надмоћну вољу требало уважавати. То је код њега подстицало осјећај гордости, карактеристичан, иначе, за све Петровиће, без изузетка.

Приврженим сарадницима био је захвалан, препуштајући се често њиховом утицају и лаковјерно прихватајући њихове препоруке. Број личности којима је много вјеровао, па се у њих касније разочарао, није баш тако мали.

Све одлуке од историјског значаја за Црну Гору спроводио је искључиво преко земаљске скупштине. У народној свијести је било изграђено увјерење да се свакој одлуци могло супротставити, али рјешењима општеземаљске скупштине – никако.Владика је имао навику да водећим старјешинама уочи скупштинских засиједања ставља до знања да би био спреман да напусти Црну Гору, уколико појединци или локалне заједнице не би били приправни да прихвате његове политичко-стратешке концепте и тумачења. Неки руски дипломатски представници нијесу до краја схватили овај његов политички манир, држећи да је била у питању демагошка црта, несвојствена, иначе, човјеку његова формата.

Као политички мислилац, вазда је у први план истицао строга правила неписаног општељудског моралног кодекса, санкционисаног у многовјековној обичајно-правној пракси, правила која су чојство уздизала до висина божанских закона. Стога је сарадницима и сабјеседницима уливао утисак као да разговарају са светитељем. Политичке противнике није трпио, али их није прогонио и уништавао, како то владари обично чине. Његов однос према двојици црногорских гувернадура показује задивљујућу мјеру толеранције и политичког хуманизма. Нема владара у читавој јужнословенској историји кога су политички противници тако уважавали и у тренуцима кад су оспоравали његова схватања, политичке и државотворне подухвате.

Црногорци нијесу били подложни религијским схватањима у црквено-догматском смислу. Али, у њиховој свијести су се лако уочавала предхришћанска схватања, магијска вјеровања, пагански обичаји и велико сујеверје. Владикаје то уочавао боље од икога. Користећи положај првосвјештеника, покушавао је да клетвом утиче на свијест народа, не би ли га брже одвикао од самовоље и крвне освете. Мало је народа у словенском свијету који је клетву тако уважавао као Црногорци и нико нема такве клетве као они. Страх од клетве изражен је код њих и у народним изрекама. Али, ма колико неки писци истицали значење овог владичиног начина утицаја на народну душу, Петар I је без много колебања одобравао и најсуровије казне, увјерен да се варварски поступци и безакоње сузбијају само строгим средствима принуде. А као врховни командант црногорско-бокешке војске издао је крајем 1806. тако строге заповијести о репресапијама на бокешко-дубровачком ратишту да је то, по оцјени објективних посматрача, било у драстичној супротности са етиком за коју се, иначе, досљедно залагао.

Идолопоклоник хришћанске мистике, познавалац библијских легенди и јеванђеоског духа и реда, није, као и други владике, одржавао честа чинодејствија у црквеним светилиштима у земљи. Неки савременици се томе нијесу могли да начуде, док су други то искористили у оптужбама код Руског светог синода. Владика се вјешто изговарао тиме да је био заузет општенародним и државним пословима.

Петар I је имао срећу да у младости обиђе неколико европских земаља и посебно упозна прилике у пријестоницама двије велике европске државе, чије су владе претендовале да воде прву ријеч у пословима Истока. То му је проширило духовни видокруг, обогатило сазнања о материјалним и духовним тековинама европске цивилазације и културе, изоштрило критеријуме за размишљање о положају човјека у друштву у стољећу тријумфа просветитељских идеја европског Запада. То му је, дакако, олакшало могућност да потпуније схвати суштину и трагику положаја поробљених балканских народа и да осјети коликојс значење историјске чињенице што се његов народ ослободио туђинске стеге и свијест о својој слободи изградио до висина религијског култа. Обогаћен таквим схватањима, владика је, а нарочито од тренутка кад се бреме историјске одговорности за судбину Црне Горе свалило на његова плећа, сваки или готово сваки државнички подухват покушавао да доведе у склад с општим токовима балканских и европских збивања.

Владика је започео своју државничку дјелатност у вријеме кад су сви водећи чиниоци народних покрета на Балкану постали свјесни чињенице да је Турско царство већ било посрнуло и да је некад снажна империја, чија се власт протезала на просторима трију континената, почела да узмиче пред силама Европе и да се некадашња моћна војна снага Османлија брзо топила под теретом разних противурјечја, а прије свега под ударима војски хришћанских сила. Сатанизација „агарјанског јарма” узимала је тада такав мах код поробљених балканских народа да је то за турску власт постало разарајући чинилац првог реда. Он је јачао и нарастао с вјером у обнову средњевјековних држава и надом у подршку Русије, чији је војнички колос тада настајао. Ослањајући се на традицију својих претходника, митрополита из куће Петровића, владика Петар I је осјећао дубоки значај неких рано-романтичарских антиципација владике Василија, рјечито исказаних у схватању о историјској улози слободног „принципата црногорског”.

Већ у првим државотворачким покушајима, дошло је до разилажења у црногорском старјешинском слоју између владике и гувернадура Јована Радоњића, па су народни прваци Црне Горе били принуђени да се одлучују за једну или другу личност. Увјерени да владика има бољи и потпунији програм за друштвени препород и рационалније схватање о избору велике силе на коју је требало да се ослони Црна Гора – народни старјешине су дали апсолутну подршку владици Петру I.

Супарништво у црногорском старјешинском врху смиривала је почетком деведесетих година XVIII стољећа опасност од скадарског везира Махмут-паше Бушатлије. Од тренутка кад је дошао за скадарског мутесарифа и добио звање паше са три туга, Бушатлија је водио самосталну политику у сјеверној Албанији, удаљавајући се све више од владе на Босфору, разрађујући, истовремено, план о стварању веће државне заједнице на југозападном дијелу Балкана. У њезин састав требало је да уђу: читава Албанија, Црна Гора, Бока Которска, дио Далмације до Дубровника и дио Херцеговине.

У припремама за одбрану од Махмут-паше, од кога је у неким историјским тренуцима обузимао страх и владу у Цариграду, владика Петар I је показао задивљујућу духовну моћ и утицај, мојсијевску снагу да окупи народ, да га увјери у то да му само наоружана десница гарантује спас од везира освајача. Остваривши пуно народно јединство, владика је сам преузео команду над црногорском војском и у двијема биткама, првој у јулу а другој у октобру 1796, поразио најљућег противника Црне Горе у њезиној дотадашњој историји. Двије побједе, једна за другом, обје величанствене, створиле су модерну Црну Гору.

Глас о црногорском ратном триумфу одјекнуо је на далеко. О владици војсковођи и ратнику почеле су да се шире легенде. Њих је још више подстакла чињеница што му је руски император Павле И додијелио Орден Александра Невског првог степена. Отада је владика у своју званичну титулатуру стално уносио назив – „Росијскаго императорскаго ордена Свјатого Александра Невскога каваљер”.

Кад је убрзо послије црногорске побједе над скадарским везиром нестала с европске политичке позорнице Млетачка република, преко чије је територије у Црну Гору допирао дух европске културе и цивилизације, на црногорске границе је дошла моћна Хабзбуршка монархија и она ће, с прекидом од само седам година, држати тај гранични простор више од једног стољећа, представљајући, поред осталог, и опомену сваком црногорском национално-политичком програму и подухвату. Да би сачувао тековине ослободилачке борбе, а новом моћном сусједу се представио као господар земље у којој су почеле да дјелују институције земаљске власти, владао ред и „тишина земаљска”, владика је удвостручио напор за изградњу централних органа настајуће државе. У октобру 1798. изабрао је први централни државни орган – „Правитељство суда црногорског и брдског”, у жаргону познатом и под именом „Кулук”, од „педесет чиноначелников”. Тиме је ударен темељ за организацију државе грађанског типа и означен историјско-политички процес конституисања Црногораца у нацију. Тај је процес на свој начин санкционисан и Закоником општим црногорским и брдским (1798-1803).

Показало се да нико колико владика Петар I није на вријеме уочио значење историјске чињенице да су се средином XV стољећа, у доба зетских господара Црнојевића, на овом простору одиграли дубоки историјскопо-литички, социјални и демографски процеси и да је управо тада и настала самосвијест Црногораца. Она се богатила и учвршћивала из деценије у деценију кроз пуна три стољећа ослободилачког ратовања да би се на крају, на прекретници два стољећа (XVIII-XIX), изгарадњом сопствене државе, почела претварати у националну свијест.

Прва искушења у одбрани свога националног ентитета владика је доживио баш на освиту XIX стољећа, кад је започео да испитује могућност за успостављање политичких веза са Наполеоновом Француском. Тада је влада Александра I донијела одлуку да га смијени и позове на одговорност у Петроград. На такав покушај владичино Правитељство шаље историјски одговор руској влади и руском императору, истичући да „народ црногорски и брдски” не представља „поданике Руског царства”, да је спреман да своју слободу, коју су му „прародитељи добили”, брани до саме „крајности” и да је радији „с мачем у руци умријети, него ли у срамно ропство и једној сили предати се”. Одговор црногорског правитељства и црногорске скупштине руској влади и руском императору показао је запрепашћеној Европи и њезиној дипломатији историјску и моралну основицу на којој је грађена и израсла политичка мисао Црногораца. Руски царизам (и његов правовјерни начин мишљења) остао је збуњен великим моралним поразом у сукобу с црногорским владарем и његовим Правитељством. А суђење владичином секретару Ф. Долћију 1804. само је потврдило чињеницу да је конзервативну петроградску владу и њезиног цара-самодржца хватао страх не толико од могућности десанта Наполеонових трупа на југозападне обале Балкана колико од француске револуционарне заразе и од опасности да јакобинске идеје не продру у балканске земље.

Тек што се окончао спор с земљом покровитељицом, политичка карта Европе почела је поново да се мијења, да се руше државе, падају краљевства, стварају и учвршћују нови савези, ничу буне и немири, посебно на Балкану. Тада један од највећих освајача свијета, у жељи да продре на Исток, добија мировним уговором право да окупира сву Дапмацију и Боку Которску. У историји овог новог (Наполеоновог) продора на Исток отворена је тада страница, на којој је убиљежено име Црногораца стиховима једног од највећих пјесника европског романтизма. Тада су Црногорци укрстили своје мачеве с Француским гренадирима и на подручју од Херцег Новог до Дубровника и Корчуле, заједно с руским трупама из поморске ескадре вицеадмирала Димитрија Николајевича Сењавина, однијели низ побједа. У данима неизвјесности на том тешком ратишту, у животопис црногорског владике ушао је и историјски факат који га је представио као једног од претеча идеје о стварању већих државних заједница на Балкану. На почетку 1807. владика је сачинио план о оснивању државне творевине под називом славено-српска држава, у чији су састав требало да уђу: Црна Гора, као матична држава, Бока Которска, Херцеговина и дио Далмације, с Дубровником као главним градом. Због неповољног положаја у који је запала приликом склапања мира у Тилзиту, руска влада није могла да подржи овај владичин пројекат.

Средином 1807. Црна Гора је добила на својим границама најмоћнију европску силу – Наполеонову Француску. Пошто је пропао покушај француских власти да придобију владику за тјешњу сарадњу, запријетила је опасност од француског удара на Црну Гору, кад је, по упутствима самог Наполеона, ђенерал Мармон сачинио и план за напад. Владика се ни тада није дао застрашити. Био је убијеђен да није далеко дан кад ће му се пружити прилика да се са Французима поново огледа на бојном пољу. Крајем 1813, уз ослонац на британске поморске снаге у Јадрану, владика је по трећи пут ушао с војском у Боку Которску. На народној скупштини у Доброти, крајем 1813, прогласио је њезино уједињење с Црном Гором, не знајући да је одлуком конвенције у Рајхенбаху, у јуну 1813, и оне у Теплицу, из септембра исте године, Бока већ била уступљена Аустрији. Тек уочи Бечког конгреса сазнао је да му је дотадашње ратовање за ослобођење Боке било узалудно. Под крај 1814. и почетком 1815, на владичину иницијативу, руска влада је отпочела разматрање плана Петра I о пресељавању читавог црногорског народау Русију. Кад тај кобни приједлог није могао бити прихваћен, а владика се ослободио очајања, прва брига му је била да осигура оно што се сачувати могло и морало. Требало је учврстити традицију о дјелатности земаљског правитељства, кад „законик царствујући кастигом, страшно пријећаше, Правитељство и суд правду чињаше, кулук с мјеста на мјесто иђаше, и сваки злодјеј од страха трепташе”.

На освиту XIX вијека заокупљен је идејом о припреми ширег устанка против Турака на Балкану; био је упућен у договарања за дизање буне у Београдском пашалуку; послије устанка (1804) брзо је успоставио политичке везе с Карађорђем, а 1809. кренуо с црногорском војском у сусрет устаничкој која је надирала ка Сјеници. А кад је књаз Милош дошао на чело Србије, владика га је прихватио као вођу продужене српске националне револуције. Додуше, владичино осјећање знатно је побркало убиство Карађорђево од стране Милошевих поузданика. Петар I је сматрао да ће то представљати „вјечни стид”, од кога се лице српског владара не може опрати пред историјом. Но, и поред тога, није желио да ремети односе с Милошем, јер је Србија тада широко отворила врата за прихват црногорских исељеника, принуђених да због глади напуштају завичај. Пред крај владичина живота дошло је до оштрог сукоба међу двојицом земаљских господара, интересантним више по владичиним национално-политичким антиципацијама него по непосредним политичким посљедицама. Тада је Милош у једном писму, излажући свој поглед на црногорско-српске односе, назвао Црну Гору „мајушним дијелом српства”, „одвећ” незнатним да може било што значајније представљати у политичким збивањима на Балкану. Владика је оцијенио да српски владар својим резоновањем удара темељ једној опасној политичко-националној доктрини, која је, у ствари, имала за циљ да сваку етничку зону гдје има српског елемента стави под државни кров српске државе. Устајући против мишљења да Црна Гора не може имати јачи глас у славено-српском народу, зато што је „ова страна одвећ мала”, владика је закључио да је она, и поред тога, „по храбрости народа, и по својој независности… одвећ важна, и јест ли не више, то не мање у Европи извјесна колико сама Србија”. Историја је брзо показала да су владичине слутње о опасним резоновањима српског владара биле на мјесту. На сличан начин владика је протествовао против поступка руског генералног консула у Дубровнику који је пошиљку руске финансијске субвенције адресирао не „црногорском” већ „славено-српском” народу. Иако је владика дозвољавао да су за Гагићев поступак могле постојати „политичке причине”, није их одобравао ни разумијевао, јер су оне реметиле природни ред ствари.

Потоње године живота владика је провео искључиво на Цетињу. Ту је, уз помоћ народног секретара Сима Милутиновића, појачао преписку с руским владарем и руском владом, трудећи се, између осталог, да припреми долазак у Црну Гору Ивана Ивановића Вукотића, за кога је држао да ће имати снаге и животног искуства да узме, барем за краће вријеме, бригу о даљој изградњи центрапних и локалних органа власти, док за ту дужност не приспије Радивоје – Раде Томов Петровић, новоименовани насљедник. Тих година је написао и „Кратку историју Црне Горе”.

Пред крај октобра (17/29. X) 1830. већ доста остарјели владика се изненада разболио. Пред присутним народним првацима, што су се тада затекли у његовој резиденцији на Цетињу, издиктирао је Сими Милутиновићу тестаменат. У њему је на снажан начин дао кратак историјско-филозофски суд о готово педесетогодишњој владавини, стављајући, прије свега и изнад свега, својим сународницима у тешки аманет тековине настале у околностима кад се стварала и створила историјска свијест о слободној и независној црногорској држави.

Владичин тестаменат представљао је наговјештај да долази ново вријеме, а да доба племенских сукоба, свађа и крвне освете постаје прошлост.

Следећег дана (18/30. X) умро је Петар I Петровић Његош, утемељивач црногорске државе.

Бранко Павићевић

Из књиге: Петар I Петровић Његош, Пергамент, Подгорица, 1997. стр. 9-15

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

%d bloggers like this: