Законик

Во имја пресвјатија јединосушчнија и јединославнија приснопоклањаемија и нераздјелнија втријех ипостасјех животворјашчија Троици, отца и сина и св. духа – Амин.

Ми главари и старјешине и вес збор Црногорскога обшчества, будући днес собрани на једино мисто, видећи што Турци ваздашњи христијанскога рода непријатељи собирајут војску и чине све војничке приправе радећи ден и ноћ јавнијем и тајнијем начином како би нас и нашу браћу Брђане разурили и под своју власт и тиранство подложили и дјецу нашу у вјечну невољу и робство затворили и под жестоки јарам порабошченија поставили; тога ради сви јединокупно и договорно рекосмо и темељито стабилисмо и утврдисмо како ниже сего изговара:

Прво

Призивајући пресвјатое имја Господа Бога вседржитеља у помоћ и нашу, друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дадосмо да се издати и преварити међу собом нећемо.

Друго

Рекосмо и заклетвом утврдисмо да ђе гођ би непријатељ окренуо и на коју би страну на нас и на нашу браћу Брђане ударио да хоћемо један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати; цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчиу всесиланго втроицје славимаго Бога оружјем нашим бранити.

Треће

От дневи данашњега и унаприед ако би се наша који Црногорац, оли које село, али племе, или која нахија, да буде издајник јавнијем или потајнијем начином, таквога сви јединогласно предаемо вјечноме проклетству како Јуду предатеља Господња и како злочестиваго Вука Бранковића, који издаде Србље на Косово и вјечну мрзост и проклетство от народа на себе привлече и от милости божје отпаде, и таквога брацкога и христијанскога крвника и издајника, који би се наша, не само што вјечноме проклетству предасмо и рекосмо да га буде анатема и да јест пред Богом сиго свјета и будушчаго одговорник за све што би зла и приеваром и издајом учинио, него и крв наша на њега и на чада његова от земљи на небо, јако же Авала да во пијет и да останет како кров Христа спаситеља нашего народ Јеврејски.

Четврто

Таквога издајника увијек от сабора и обшчества нашега отлучисмо да чести и пошчења нема него он и род његов да останет во вјек у срамоту и безчест, како издајник вјере и закона и хулитељ имена Божија и крвник свега нашега народа, и ако би Бог у наше вријеме уздигнуо и послао кога гођ овом земљом управљати и владати, али послије нас у вријеме наше дјеце и насљедника; то ми таквому господину и дјеци нашој остављамо ово писмо за изглед, да и у то вријиме и во вјек ови издајник и његов род да немају чести ни пошчења ни остале милости никакве, него да будет како род клетвопреступни и пријеварни, у ненавист свакому и мерзост.

Пето

Све ово вишеписано договорно рекосмо и нашом заклетвом утврдисмо, цјелујући честни и животворјашчи крест и свјетое Евангелие и својеручно подписасмо и кресте који писат не умјесмо нашијема рукама учинисмо.

Шесто

И свака нахија да прими и узме поједно писмо, које хоће држати у своје руке, да се находи от рода у род, а у Митрополији једно остависмо, које има бит сахрањено међу Грамате и хрисовуље царске и свакому царско.му, краљевскому али принцискому двору и посланику приказано.

Јован Радоњић, црногорски губернатор, сердар Јово Петровић, кнез Вуко Богдановић и остали сви главари од све Црнегоре.

ЗАКОНИК ОПШЧИ ЦРНОГОРСКИ И БРДСКИ

Во Имја Господа Спаса Нашега Исуса Христа, Амин.

Находећи се ми главари и старешине и остала браћа наша из сваког племена и наше слободне области Црнегоре и Брда на јединокупни сабор и вијећу у манастир Цетиње 1798 года, октомвра 18 дне, сви јединогласно и договорно установисмо закон, по којему се напријед можемо владати и управљати на изглед прочијех народах от свијета, а то како ниже у 33 точке саборно учињеноме по реду изговара:

Первое

Призивајући великога Бога у помоћ и на обрану нам, потврдисмо једним гласом свиколици писмо наше Августа истога числа, то јест на дан Преображенија Христова 1797 года на Цетиње учињено, које се при овој књиги находи, и тако и истоме писму свакога издајника проклеству и анатеми предасмо и от сваке чести и поштења братскога испустисмо, тако и у овом садашњему потврдисмо и сувише рекосмо, да таквога обшченароднога крвника и вас његов дом између нас искоренимо и да от њега никога не оставимо.

Друго

Будући јединство, мир, тишина и сваки добри поредак није могуће уздржати, ако сврху злога и самовољнога чоека не би кастига било, тога ради рекосмо и зароку учинисмо, ако по данас Црногорац убије брата нашег Црногорца ол Брђанина, или Брђанин Црногорца, без иједне кривице и нужде, него од силе и опачине, да се такови убојица не може никаквим благом одкупити, но ако се ухвати да буде објешен, ол камењем побјен, али огњем из пушаках разнесен.

Треће

Ако тога убивалиа не би могли ухватити. него би изван наше границе у туђу земљу побјегао, то његово имуће да се има све, од мала па до велика, процијенити и од тога половину дати ономе, коме буде зло чинио, а другу половину за глобу земаљску узети.

Четврто

Такови убојица и земаљски непријатељ и крвник да никада повратка на своју старину ни у друго мјесто међу нама имати не може; који ли би Црногорац или Брђанин тога злочинца примио и код себе држао, или га оратио и бранио, или таио и не ухватио, пошто чује и разумије злочинство што је учинио, таквога једнако ћерати и кастигати како и самог убивалца, будући се његов друг и бранитељ учинио. По чему зли људи, кад не буду имати бранитељах, неће имати јакости чинити зло, како су се научили, а бранитељи неће злочинце бранити, када за њих стану плаћати и суду одговарати.

Пето

Ови рукоставник и убојица ако би се икад у које му драго мјесто ухватити или убити могао, да га најкрањи Црногорац или Брђанин једнако убити може, колико и они којему је он брата убио, и тако да се пребије један за другога, а прави да не може мјесто кривца платити.

Шесто

Ако који пушком или ножем рани кога у свађу, када се инадом и причом око чеса заваде, то да се имају пред судом довести и да суд с почетка разабере све по реду који је започео инад и свађу, за коју ли ствар и нужду и који је зачео први бој чинити и оружје прихватити против својега брата Црногорца. У вријеме, када може суд расудити такове ствари и више и кадаје забрањено да се не чини бој и самовољна освета, тако даклен познавши све како је било и колико се који у кривици находио, кметовати рану према чеса буде праведно, разбирајући и остале од једнога или обојице учињене сагрјехе поставити кастиг, ђе се пристајало буде.

Седмо

Који Црногорац оружјем или дрвом, или каменом удари и рани на правду Божију кога од силе и опачине – да се јунак назове, ђе прилике и потребе одјунаштва није, на гаквога да се рана и глоба двоструко суди.

Осмо

Ако пак који удари брата Црногорца ногом или камишем, такови да плати за овај ударац цекинах педесет, ако ли га они убије, пошто буде ударен, за њега да поговора није, колико ни за лупежа, који у крађу погине.

Девето

Могло би се догодити, да се коме пушка омакне, или којим другим начином да нектећи чојка рани или убије, како се то на многа мјеста догађало, но таково зло пристоји судом лијечити, колико се може боље учинити.

Десето

Ако који убије чојка напастника врху себе бранећи се и заклињајући га Богом, да се от њега прође, а он не уступи, него преко тога погине, и то зло ваља судом лијечити као и оно нехотице учињено.

Једанаесто

Који чоек узме туђу жену иза жива мужа или уграби ђевојку, коју му не буду ђевојачки родитељи оли својта и близика ђевојачка, која родитеља живијех нема, по обичају и закону архипастирскоме дали, такови да се има ћерати како беззаконик и грабитељ туђе ђеце, и да му стања у нашу земљу није, а његово имуће да се процијени и раздијели, како и онога, који самосилно чојка убије.

Дванаесто

Који поп вјенча чоека с женом иза жива мужа, али с ђевојком грабљеном на силу, или с другом, коју закон не допуштаје вјенчати, такови да будет лишен свештенства и прогнан из нашега обшчества безчастно како беззаконик и проклети хулитељ закона Божија и како губитељ душ христијанских.

Тринаесто

Ако лупеж погине, али се рани идући у крађу, да за њега поговора није, будући сви договорно рекосмо, да га ова земља бије једнако како и Рукоставника.

Четрнаесто

Која се лупештина нађе од пријед него ли је вјера и зарука међу нама на Цетиње 1796 на Преображеније Августа 6 дан утврђено, такве лупештине да се имају судити по староме обичају, а што се пак нађе у ово вријеме од стеге и преко вјере и заруке до сад украдено, оли што по данас који лупеж украде, то да будет извршено како сетенција наша прошлога годишта на Госпошчине учињена изговара; тојест за говедо мало оли велико осудбине цекинах дванаест, а глобе земаљске цекинах десет. За једно улишче челах равним начином, како и заједно говедо и осудбина и глоба да се има судит и подмирит.

За брава малога или великога осудбине талијера пет, а глобе талијера десет. За покрађе из куће, оли из обора и остале различите лупешчине, разбирајућиједно поједно редом и цијенећи колико која ствар асприх ваља, пак на прама цијене поставити приличну глобу и осудбину, на примјер речи која стварједан грош ваља, на то нека буде осудбине грошах пет, а глобе грошах десет.

Ово се размије за сваку покрађу из куће и изван куће украдену и понешену, не спомињући дјете лудо, које би што од дјетињске лудости учинило, али друго чељаде, које нема чисте свијести и памети.

Петнаесто

Који чоек хоће по данас продавати кућу или баштину или виноград или метех и дубраву, или остало своје надвижно имуће, нека најприје пита и понуди своју близику пред свједоцима, пак ако не би кћела близика купити нека понуди мергинаша, то јест раздијоника од баштине; не би ли он ктио купити, тада слободно нека продаје кому може у своје село или у своје племе, само ваља да учини књигу најмање пред три поштена чојка или сједока, како је близику и мергинаше нудио и како они нијесу хотели или нијесу могли купити. А који буде књигописац нека своје име и презиме подпише, такођер годиште и дан од мјесеца да се чисто знаде и кадаје књига писана и на које мјесто, пред коима именом и презименом сједоцима, од којега су племена били сједоци и како су ови подписали, или не умјејући писати крсте учинили за више вјерованије, како је продаја по закону учињена и подпуно плаћено, а ионако куповица не може бити.

Ово се говори по данас за оне који хоће што куповати, а не за оне, који су до сад куповали.

Шеснаесто

Сваки, који има што искати, или дуг, или повраћу, или преузам или плиен, или коју штету и похару, или осталу малу или голему ствар, нека иште судом и разлогом да буде помирен, а сам да узима ништа без руке суда, ако ли не послуша који, биће подложен глоби и кастигу према његове кривице, колико заслужио буде.

Будући све ово више писано договором саборним учинили, и опет на данашњи августа 17 дан, а 1790 года всеобштим собрањем нашим разгледали и потврдили, за потребно судисмо приставити ниже сљедујушчег правила:

Седамнаесто

Знајући да највише зла и крвопролиће у нашој земљи с лупежах бива, и да су томе највише родитељи криви, који испочетка не хоћеју своју дјецу с добрим дјелом васпитати, и ни у страху Божијему содержавати, него их још њекоји уче и силују да туђе имање грабе и краду, и да свако зло и беззаконије чине, како што су и ови чинили, тога ради рекосмо и с овим капитулом стабилисмо, који лупеж по данас украде вола или коња у које му драго мјесто у Црнојгори и у Брдима, или у Приморју нашој браћи пријатељима, који се находе у цесарокраљевској земљи и держави, да се такови лупеж има проћерати једнако како и убиваоц који самосилно без сваке кривице человјека убије, будући када украде туђега вола или коња, он сву чељад од онога дома уцвијели, више него једно чељаде да закоље, а особито сиромаш, која другог коња ни вола нема, нити су вриједни стећи да такове купе, но да продаду башчину или друго сиромаштво и имање и тако да остану без ичега за прибавит животиње без којега живјет немогут; ако ли лупеж по данас украде брава, или коју другу ствар, која ваља као један брав, то је за први пут да има платити како у четрнаестом правилу говори; ако ли се пак и други пут у таковој крађи нађе, да се има судит и кастигат, као и они, који самовољно убиство учине, зашто се већ лупежи трпјети и подносити немогу; даклен нека сваки у будушче знаде, шчо га допанут хоће ако се у лупештину обрати; а родитељи нека своју дјецу уче да с миром стоје и нека се не лакоме на лупештину, коју су се научили јести од туђе муке, што им синови доносе; такођер и сваки домаћин от куће, нека своју браћу и чељад на добри начин наставља и учи да зло не чине и туђе не краду, јер и онако биће им жалост, када који за злочинство буде от суда кастигат.

Осамнаесто

За садржати с Приморцима мир и тишину сусједску, које приноси на обје стране взаимну корист и срећу, забрањује се свако самовољство и освета. А што који Црногорац имаде од Примораца искати, то нека иште по путу суда, јер иначе биће подложен кастигу; на исти начин, који би међу нама смутњу чинио или зло у Црнугору и Брда приносио што се тиче до мртвих главах, које су неки Приморци нашим дужни, и то нека стоји како и њиове главе и ране, које су наши њима дужни и у толико биће вријеме да сваки судом одговори, и да плати колико се који дужан находи, само нека од наше стране зађевица и самовољнс освете не буду, која може на непослушног кастиг и теготу навести: а Правитељство, које има от свијех нас постављено бити, да управља обшченародне после, биће у дужности за то и све остало што би се посад догодило, мислити; даклен и сваки Црногорац и Брђанин нека се спомене да сам по себе без питања суда и правитељства не чини.

Деветнаесто

Познато је свакоме да пазари служе за корист народа и да се без пазара живјети не може; али и то нека сваки знаде да они имају бити мирни и слободни без икакве мутње и кавге, на исти начин како и црква; но будући неразумни народ по својему самовољству нити једно нити друго пази него највише инате и приче и кавге пред црквом и на пазаре чине, от чега не само пазари остају у смутњи и народ жалстно враћа се натраг без својега удовољствија, него црква Божија находи се поругана и обесчашћена, зато сам Бог пошиље кастиг на такови народ, који беззаконо уједном злочинству и мрзости живе, зато рекосмо и темељито стабилисмо, који Црногорац или Брђанин по овоме нашему састанку и договору зађеде пред црквом или на којему драго пазару онад и кавгу, да се има такови хватат и суду земаљскоме предат.

Двадесето

Ни један народ не може бити честит ни срећан, у којему законитога суда и доброг правитељства нема и ни једно правитељство без помоћи стојати неможе: зато дакле сви народи свијета на свако годиште дају у обшчу мирију порјез, колико је којему мјесту и держеви речено; а то не дају за друго,него за самиех себе, да се на оне новце држи правитељство и судници и војска, која ће их од непријатељске напасти бранити и чувати од сваког злога и опакога чоека, да они могу мирно и без свакога страха своје после оправљати, и спокојно и мирноћи живити. А го је и нама од највише потребе и тако учинисмо да свака кућа даје годиште парах илити динарах шестдесет. Будући наш Преосвјашчеии Господин Митрополит и Кавалер Петар Петровић најпрво дао цијели доход од свијех земаљах цетињскога Манастира, које се находи у Синачки читлук, и ове новце да има сваки кнез с главарима от своје кнежине сваке године сабрати и на ден рождества пресвјатија Богородици у Манастир на Цетиње и ђе правитељство буде доносити и од правитељства писмо узети, које он може у своју кнежину приказати, нека сваки знаде какоје и колико новаца предао јест; а на ове новце биће садржати људи, који ће по законима судити.

Двадесет прво

Находи се међу нама људих, који често за малу ствар позову другога на мејдан, али неће да дјеле сами јунаштво, него један и други кликују и купи војску, све што више може, па ето мејдана из пушаках, доклен начине по толико носилах и закрве народ, да се њиова дјеца кољу, а мегданџије на страну здрави и весели, нити који чини ни приступа ђе може погинут.

Тога ради нека сваки знаде ако се посад нађе такви мегданџија у нашу земљу, биће кастигом от суда земаљског и от свијех нас ћеран како злочинац и возмутитељ народа.

Двадесет друго

Када судци сједу на своје мјесто судити ствари по њиховоме разуму и разсужденију подносење.

Прво: ваља да се спомену, што они гласом народа по вољи Божијеј за судце и управитеље постављени јесу, а не како најамници, но како отци прави и љубитељи отечества.

Друго: молити се Богу да им даде просвјешченије разума, силу мудрости за познати штоје праведно, свето и богоугодно.

Треће: пазити своје објешченије и заклетву да не преступе или по хајтеру суде, него по правици малому како и великому, јербо суд Божијест.

Четврто: слушати једне пак и друге стране разлоге редом и не допуштавати прсте олити ријечи давуџије да један другому у ријечи улазе и прекида говорење, него када први изговори, нека други почне говорити и нека обоица говоре тихо без ината и вике, како може писар и сваки судац њиове разлоге записати и разумјети, а ђе потреба буде којега припитати да опет каже што није први пут чисто изговорио или да није заборавио што казати, то нека један судац пита, а не свиколици, и пошто обје стране на пуну вољу изговоре свеколике своје разлоге тада нека се уклоне, за учинити судцима мјесто слободно да они могут све по реду чисто разабрати и сентенцију праведно по начину учинити, која ће се даваж ономе, којему се пристоји; а друга једнака при канцеларији правитељства у записану књигу остављати.

Двадесет треће

Ако који судац зачне кога у суду судећи бранити, немоћи доказати разлоге и правице зачетаја брани и неразбирају мисли своје дружине, него само да се његова ријеч броји а не другога, који правије мисли имаде и ко бољи разлог о правици доноси, такви отвара себе и каже да је хајтерија, митник и возмутитељ суда, а не истинити судац и правитељ народа, зато има бит не само прогнан и лишен вјечно сваке главарске чести и поштења, него и сувише подложен жестокому кастигу, такођер и они, који би за мито или за пријатељски хајтер или по својему неразумију икакове тајне открио и казао што управитељство за обшченародну корист чини или говори потајно и сакривено; јер ни једно дјело не може напредовати желаеним путем, кад се међу дружином издајник и шпијун находи.

Двадесет четврто

Ако се нађе да који судац заиште или узме от икога мито навластито за оправдати кривца и окривити правога чоека, такови да се има из суда безчестно прогнат.

Двадесет пето

Кои чоек по данас обећа или којему судцу даде мита, и ако се то дознаде, неће бити потреба искати на даље, него ће он сам тијем митом себе открити и казат да нема правице ни разлога супрот онога, с којим се хоће пред судом правдати и зато има бити осуђен како кривац под затвор у тамницу да стоји за сваки цекин недјељу данах, а то мито, који буде дао или обећао, да пође у опшчу мирију и да се обећа и даде соку, који би насочио унапријед судца митника из оних главарах, што су по договору земаљскому за суднике и управитеље земаљске постављени или осталога чојка, који би икаквому судцу дао или обећао мито.

Двадесет шесто

Сваки мали и велики Царногорац и Брђанин остаје у дужности поштене и добре судце, који смо добровољно изабрали и по согласију и договору за суднике поставили, слушати, почитовати и љубити, сваку чест свијема наносити. Аколи се који нађе да речене судце обезчасти и осрамоти, то ће свијех нас, који смо их поставили, осрамотити и ми ћемо таквог искат да свијема за безчест и срамоту одговори.

Двадесет седмо

Када судци не би једнаке воље и сагласија били сврху које ствари, коју би кћели судити, негоједни овако, а други онако расуждавали, у такву згоду ђе буде виши број судаца остаје јакост од разлога на њихову страну, али да по души реку да они то без свакога мити и хајтера својим разумом познају даје праведно како говоре.

Двадесет осмо

Ако би који кулукџија заметнуо немир и смутњу међу дружином, таквога не трпјет, него одма послати дома, а искат от онога племена којег другог на мјесто његово добродјетељна и у дружину погодна чоека, такођер отправит и непослушна или љенива и безбрижна кулукџију.

Двадесет девето

Будући како судци и управитељи, тако и кулукџије, на обшченародни трошак постављени да не пазе ни работају друго него земаљске после и по начину да испуњају како ће бити у земљи мир и тишина боља, по чему ни један не може бити слободан ходити за своима послима дома или на своје путеве и трговину, него стојати до реченога времена на службу земаљску вјерно, како су на то и постављени.

Тридесето

Када се која мала или голема штета от похаре жита, сијена, винограда, бостана, зграде, разсадника или које му драго ствари у које племе неотице учињена то догоди, осгаје кнезу и главарима од племена да процијене и да чине похарнику неку штету без свакога даљњега одмицања плати; ако би силом и задарицом навластито похарао, таквога суду земаљскоме објавити да буде кастигат како злочинац супротивник тишине земаљске.

Тридесет прво

Свако којему би напастни чоек учинио коју малу или велику пакост и штету или преузимом и дерачином или другим самосилним и грабитељством, нека прикаже суду земаљскоме а нека се сам своје воље не свети.

Тридесет друго

Како свешченици у свешчене дневи у црквама, такођер кнезови и старешине од племенајесу дужни свакога домаћина од куће научити и свакому говорити да мирно у љубави са сваким живе, да се Бога боје и да зло говорити и чипити престану и да се спомену и разумјеју ове сетенције илити кастиге које смо сви договорно учинили сврху свакога злочинца и то нека сваки домаћин од куће запамти и својој дјеци и чељади каже да се чувају од кастига, от којега неће се моћи откупити ако зло учине, будући сетенције учињене за свакога приђе него ли је који зло учинио и свакому напријед казано, да ни један послије не може рећи да није знао што закон за које зло изговара. Знаде даклен сваки зашто смо се свиколици договорно прво у манастир учинили на Стањевиће, пак опет на Цетиње потврдили и сувише што је мањкало приставили.

Тридесет треће

Дужност свакога сина отечества веже и понуђа да он буде вјеран и уздан својему отечеству и да га ни једно благо и богатство од тога раздвојити не може, нити га подмитити да се назове издајник и невјерник своје браће и отечества; у ову се дужност ми свиколици находимо, будући сви рођени и воспитани у једном отечеству, али по несрећи мало је нас који ову блажену и сваке чести и похвале достојну дужност познајемо; дај боже! што би она у познање наше свима дошла и што би ми прави синови и љубитељи дражајшег отечества савокупно и нераздвојено и унапријед могли називати се. По чему и потребно јест да како судци и управитељи, тако и сваки који на општенародну својега отечества службу опредјељен и постављен будет, имаде најприђе учинити заклетву от вјерности по нижеписаном начину, како се то чини међу свијем народом и у све велике и мале државе.

За сахранити и уздржати све ово вишенаписано и на тридесет и три члена раздијељено, учинисмо свиколици заклетву, цјелујући честни и животворјашчи крст и свјатоје Евангелије, при том и свјатија мошчи великомученика Пантелеимона.

На Цетиње, Августа 17 числа 1803. года. Под знаменом всебшчаго Барјака.

 

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

%d bloggers like this: