Историја Црне Горе

Провинција Зета у стара времена зваше се Превала, докле по ријеци Зети, која тече од Херцеговине, не бјеше добила своје садашње име. Ова се провинција на двије части дијељаше, то јест на Горњу и Доњу Зету по ријеци Морачи, која такођер иде из Херцеговине и, састављајући се међу Спужом и Подгорицом, упада у Зетско, оли по садашњему названију, Скадарско језеро.

Под именом Горње Зете састојаше се у то вријеме и Црна Гора. Оне су свагда нераздвојно имале своје владатељне банове, како пређе српскијех царах од Немањића дома, тако и по пресјеченију те царске фамилије; не хотећи признати Вукашина цареубицу за својега краља остале бјеху под владом својијех књажевах од Балсића порода, о коме Мавраурбин, дубровачки архимандрит, напомиње. Ова фамилија бјеше онда прва међу дворјанством једне и друге Зете, будући по женској крви имаше неко сродство с Немањића породом. Но кад Србљи окрунише Лазара Гребљановића великијем и самодржавнијем књазом србскије, тадар и ове двије Зете пристадоше к Лазаревој страни, али на таки начин, да с њима управљају своји књажеви.  Балс или Баош, трећи Балшића дома књаз, имаше за жену србскога књаза Лазара кћер, именом Деспину. Ови Баош собра своју војску и пође на помоћ својему тасту и господару против турскога цара Амурата; но дошавши му на пут несрећни глас о погибији србске војске и самога књаза Лазара у Косово, принуђен би повратити се с горкијем плачем назад, проклињући Вука Бранковића за издају, учињену својему цару и отечеству. И тако, по такоме и толико плачевноме србскога царства паденију, обје Зете остадоше под управљенијем поменутога књаза Баоше. Жена његова, родивши сина преко мјере црномањаста, које га погледавши с неудовољствијем рече: „Ах! црно ли сам дијете родила“ – и ова ријеч пође по народу, и народ стаде говорити, да се у књаза црни син родио, који на крштење би наречен Страцимир, и кад порасте бјеше чојек горостасан и храброга својства; али име „црни“ за њега остаде, по чему и син његов Стефан прозван би Црнојевић, владатељ обојих Зетах. Тако и потомки његови под овијем прозванијем бјеху.

У овога Стефана бише три сина: Иван, Божидар и Андрија, наречени Арванит Храбри. Стефан бјеше у вријеме великога и славнога у великијем дјелам Георгија Кастриота, реченога Скендер-бега коме пошиљаше помоћ противу Тураках под начелством сина својега Божидара, којега вјероломни Лека Дукађин, уједно са Захаријем Амнисфером, књазом од неке части Арбаније и сојузником Скендер-беговијем, дочека бусијом на некојему мјесту и обојицу уби, и велику жалост Кастриоту и свој његовој војсци, како и Стефану, учини. Умрије Стефан и укопан би у манастијер Успенски, кога он бјеше саградио на један оток, зовоми Ком, покрај вишереченога Језера Скадарскога близу крепости Жабјака, у којему бјеше столица зетскијех и црногорскијех књажевах; а остави насљедником сина својега Ивана Црнојевића.

У вријеме овога зетскога и црногорскога Господара владаше некијем мјестом херцеговачкијем у сусједство црногорско Херцег Стефан, или Сћепан, којије саградио наједној натуром утврђеној гори, у Корјениће близу Требиња, крепост Клобук. Но како турски цар Мехмед, завојеватељ Грчке Империје, након десет годинах по смрти Георгија Кастриота, овлада Епиром и свом Арбанијом, тако се обрати против књаза Црнојевићаи Херцега Сћепана, и овога посљедњега државу до мала времена освоји; а Иван Црнојевић по млогијем сраженијем при његовој граници у Хотскијем Горам би принуђен поћи искати помоћ у западнијех државах, оставив мјесто себе Арванита Храброга, својега брата, но не добише помоћи повратити се назад.

У такијем будући тијеснијем обстојатељствама, не оставаше овоме владатељу друге надежде, нако на помоћ божју и на храброст народа црногорскога, и на неприступне горе, на којијема он метеризе и крепости чињаше; а при том видећи народ без својега духовнога архипастира, сагради цркву во имја Рождества Богоматере и манастијер на Цетиње у средини Црне Горе, и заповиједи да се има називати Зетском Митрополијом, поставивши у њем Митрополита Висариона, како диплома његова, дана истоме манастијеру, нижесљедујућега садржаја гласи…

Црногорци, видећи свога законога Господара, да он окром Бога, јединствено на њих над имаде и да не има друге мисли нако и живот свој положити за сохраненије слободе црногорске, сви јединодушно заклетву учинише на вјерност својему Господару, и сувише установише, да ниједан Црногорац у вријеме боја с Турцима не има самовољно уступити пређе, него ли би од началника наредба била дана; који ли би уступио са својега мјеста и побјега мимо дружине назад, такви да не има чести ни поштења међу јунацима нигда, него да му се даде женска ођећа и куђеља, и да га жене прогоне и ћерају куђељама како страшивца и братскога издајника. И тако, бојећи се куђеље више него ли смрти, настојаше сваки, еда како одлично јунаштво учини, да перјаницу и јуначку славу добије.

Чујући Турци силу овога узакоњења и видећи црногорска мјеста каменијем горама и тијеснијема пролазима укријепљена, престадоше за млого посилити војску на Црну Гору, будући познали у млоге случаје, колико је трудно и опасно војевати међу таке горе и с такијем народом, који не жели без слободе живјети. По погибији србскога царства, Которани, будући предали се бјеху бившеј републики венецијанској, те у вријеме, кад Иван Црнојевић ратујући с Турцима би принуђен Конавле (од Дебелога бријега до Фратарске Дубраве) у залогу за неколике тисуће перперах Дубровачкој Републики дати, и кад властела которска савешену надежду имаху, да ће Турци Ивана и Црну Гору под своју владу покорити, не убојаше се кроз некјега которскога грађанина Дружку отровати у манастијер на Превлаку 72 калуђера, који манастијер бјеше оградио Свети Стефан Првовјенчани Краљ Србски, о чему свједочи сљедујуће писмо…

Будући Иван-бег од велике турске војске неколико одахнуо, стараше се укријепити своје границе и начини једни малу крепост више ријеке, која се зове Обод, а по томе би названа, како и данас што се зове, Црнојевића Ријека, при којој Црногорци пазар имаду, ђе из турске земље лађе могу доходити; такођер при истој ријеки и дом за напечатавање црковнијех књига сагради, и ево овђе препис с првога листа од једнога Осмогласника при његовом сину Георгију Црнојевићу у оној типографији напечатанога…

Имаше Иван двије синовице, кћери својега брата Арванита, именом Марију и Ангелију. Марију даде за Радул-бега, великога војводу, а Ангелију Стефану Бранковићу, и ова имаде два сина: Јоана Деспота и Архиепископа Максима. Међу тијем Иван-бег подиже се погледати и поновити своје границе, које и понови, како што ови Хрисовуљ изговара… У његовијем границама бјеху и обштества Маине, Браићи, Побори и Грбаљ, и ово обштество тад имаше прикосновеније на море, и имаше Иван-бег на дно Грбаљскога Поља своја солила, од којих доходак примаше.

Умрије Иван, но остави два сина: Георгија и Стефана прозванога Станишу и укопан би у цетињски, њим начињен манастијер. Георгије сједе на мјесто оца свога за владатеља Црне Горе, а Стефан узе са собом неколико Црногорацах и пође у Цариград просити у цара турскога, да му допусти повратак у Зету, коју Турци бјеху пособили, а да он цару данак од земље даје, како што му бегови каравлашки и карабогдански даваху; но добивши одговор, да то другаче бити не може, нако да се потурчи, што принуђен би и учинити, бојећи се изгубити свој живот, ако се не би на то сагласио, И тако се потурчи он и сви Црногорци који бјеху у његову службу, и наречен би другим Скендер-бегом; но повративши се у своје отечество, нешто прекорен будући од своје савјести, а нешто од својега брата и од свега народа, поврати се опет с великијем покајањем у прво благочестије, а на сврху прими и монашки чин, у којему се и престави; остали пак потурчени Црногорци остадоше сваки у својему мјесту, држећи се турскога закона, у којему се, за несрећу својега отечества, умложаваху, како ће се видјети на своје мјесто.

По свему што Георгије, јако мудри и добродјетељни владалац, стараше се са свијема силама за повратити речене потурчењаке у православије, али не може ништа учинити; јер у кога дух развраћенога Мухамеда уљезе, не скоро из њега излази. Турке то и обнадежди да посредством истијех потурчењаках неће им трудно бити Црну Гору у своје вријеме освојити; и тако живећи у тој надежди престадоше чинити велика и честа нападања на Црну Гору. И доиста није била надежда њихова сујетна, о чем напријед говориће се.

Видећи ови Георгије Црнојевић велику оскудицу књигах црковнијех добави о своме трошку типографију и намјести је при Црнојевића Ријеки у кући коју му покојни отац бјеше за то оградио. Овај Георгије имаше жену Марију од фамилије Муценигове из Венеције и контеју у Италији, такођер и један двор у Јакин. Жена његова, не имајући порода, а видећи себе и својега мужа близу старости, стаде на њега наваљивати да иде у Венецију остатак живота својега провести, на које Георгије сагласивши се заповиједи сабрати племиће, алити дворјане црногорске и не мало осталога народа, пред којим изиде и овако стаде говорити:

„Ја вам, љубезни племићи и остали свагда храбри народе, не могу подпуно благодарити за вашу вјерност и усрдије, које сте ви мојим предкам и мене у свакоме случају са својом храбрости и јуначкијем дјелом показивали, и слободу своју и својега отачества витешки бранили; но с великијем оскорбљенијем духа мојега, ја, како и ви сами видите, не имам од рода мојега насљедника, којега бих вам по смрти мојој оставио, јербо се фамилија моја по мушкоме роду на мене, који сам већ близу гроба, окончава; за то с највећом тугом срца мојега принуђен сам вам објавити, да ја намјеравам поћи у Венецију, ђеје моје жене родбина, да тамо за ово кратко вријеме, колико нам Бог допусти, старост нашу проведемо. Ја вас не остављам да себе уклоним од силе непријатељске, од које се нијесам нигда уклањао; него свагда с вама живот свој и своје имуће на жертву отачаства нашега полагао, и ви сте свједоци свему мојему послу и мојијем трудима и подвигама, које сам за обшту корист чинио. Ја сам и сад готов умријети, ако то може за корист отачества бити; но знајући да ни смрт моја, ни живот мој стар и нејак не може вам никакве користи донијети: за то вам и кажем моје печално намјерење. Ја бих вас свјетовао, да изаберете једнога човјека између вас и да га примите и познате са својега владитеља; ал знајући, да се ви у избору нећете сагласити међу собом, из тог вам узрока остављам мјесто себе Митрополита Германа, а по њем будуће митрополите, докле, еда Бог промисли за србски народ на други бољи начин. Герман је обшти духовни одтац и архипастир, а ово је ваша обшта црква и манастијер, у којему он пребива; тко може, дакле, боље и усрдније за добро ваше радити од вашега духовнога оца? И ви сте његова по духу светоме чеда и овце словенскога стада Христова, за које он је дужан, као пастир, живот свој положити. Договарајте се с њим и слушајете његове совјете и науке, а ја му ето остављам и грб, којега су блаженопочивши цари наши, а по њима прародитељи моји и ја употребљавали“.

Ово од Георгија Црнојевића учињено објављеније не бјеше мање плачевно и жалостно Црногорцима, него ли да гледаху својега законитога владаоца на смртној постељи при посљедном издиханију, који такођер обливаше лице своје сузама, и, опростивши се са свијем народом, до мало времена пође пут Млетаках, провођен Митрополитом и најодабранијим дворјанством црногорскијем до града Котора.

Митрополит Герман по својему из Котора повраћењу учини с главарима од Црне Горе савјет, да сејако од турскога нападенија и лукавства чувају и на исти начин да се уклањају од сваке зачепице, по којој би могли Турке на себе навући.

Чујући Санџак-бег, даје црногорски Господар поша у Млетке а Црна Гора остала без својега законитога владатеља, под началством једнога Владике, а при том видећи да се пређепоменути потурчењаци у Црну Гору умножавају, стаде по турскоме обичају своје лукавство употребљавати, дајући наредбе својим подвластнијем, да нико не би усудио се Црногорцима пакости и зла чинити, али на коју страну четовати, докле не би они почетак учинили; а међу тијем не преставаше потајнијем начином уносити у Црну Гору посредством реченијех потурчењаках раздор и неслогу. Но хитрост његова и по њем бившијех Санџакбеговах при животу овога Митрополита Германа и при његовијем прејемницима: Павлу, Василију и Никодиму није могла ништа учињети, јер они један по другоме нијесу преставали утврђивати народ у слогу и сагласије, доказујући му, да у то сва срећа њихова састоји. И тако ови четири Митрополита, трудећи се срдачно за добро својега духовнога стада и љубезнога отечества, не допуштише никаква раздора и неслоге у својему народу. Но опет, при свем труду њиховоме, домаће потурчењаке ни по који начин у христијански закон повратити не могоше.

Умрије Никодим Митрополит, а Црна Гора остаде без својега архипастира и началника до доласка Србскога Патријарха, који обично седмо годиште долазаше у Епархију црногорскога Митрополита.

Видећи Санџак-бег, да је Црна Гора остала без началства, нађе даје то једино средство, по којему би он могао с помоћу црногорскијех потурчењаках Црну Гору без крвопролића освојити пређе, него ли вријеме дође Патријархова доласка у Црну Гору; а и то знаваше да Црногорци не могу у турску земљу никога к Патријарху послати, да га на степен Митрополита произведе. И тако подкупи честопоменуте потурчењаке, а особито оне, који около Ријеке Црнојевића и крепости Иван-бегом саграђене (живљаху), и ови, будући у најближе сусједство турско, уведоше по ноћи Турке у ону крепост, и учинише се властници од пазара Ријеке Црнојевића, без којега народ црногорски ни по који начин живјети не могаше.

Иза тога били су у Црној Гори сљедујући Митрополити: Руфим Бољевић, Пахомије Коман, Мардарије Корнећанин, Руфим Вељекрајски, Василије Вељекрајски, Висарион Бајица и Сава Калуђеричић. Ови Висарион Бајица, на позвање бивше републике млетачке, подиже Црногорце у помоћ млетачку противу Тураках; но турска сила, под предводитељством Сулејман-паше скадарскога, обративши се на Црну Гору, и послије жестокога и врло крвопролитнога боја (бившега на 1623 год.) изиде на Цетиње и разори манастијер, којега Иван-бег бјеше саградио. А то се догоди за то, што Зано Грбичић, властелин которски, кога бјеше република су 1560 војске послала, издаде Црногорце и побјеже у Котор. Тако Црногорци изгубише млого своје браће и манастије, изгубише и своју слободу, дајући помоћ реченој републики! И потадер остадоше домаћи црногорски Турци заповједници од пазара и крепости код Ријеке Црнојевића, докле са свеобштијем согласијем изабраше Црногорци Данила Петровића Његоша, против његове воље, за својега началника и архипастира, који годишта 1700 на архијерејскоје достоинство произведен би светопочившијим Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у маџарски град Сечуј.

Кад се поврати овај Митрополит у своје отачаство, главна је његова брига била очистити Црну Гору од унутренијех Тураках и повратити црногорску слободу, за то и заповиједи да се учини свеобште собраније црногорско, у које изиде и овако стаде говорити:

„Благородна господо бољари и остала браћо моја Црногорци! Ви сте мене против моје воље изабрали, да ја будем вашим началником и духовнијем архипастиром и ја се на то нужде ради једва сагласи, како је и вами познато; јербо видјех с једне стране, да ме ни по који начин оставити не кћесте, а с друге помислих, да сам и дужан, како и сваки поштени чојек, на услугу својега отачества себе предати, и ево сам по благодати божјој примио иго архијерејства на себе. Примам такођер, колико јакости моје буде, и све труде и старање драговољно простирати у ползу љубезнога отачаства и духовнога стада мојега словеснијех овацах Христовијех; ал видите што учињеше ови проклети потурчењаци? пак јошт промислите што у напријед раде учинити. Ово су љуте и отровне змије, које ја никојако у њедра наша трпјети не могу, а ако ове погане развраћенога Мухамеда посљедоватеља, који се не би кћели покрстити, не истријебите из све наше земље, ја вашијем началником и пастиром бити нећу. И ако мене слушати хоћете, ја вам говорим да што скорије Црну Гору од турскога духа очистите и да за повраћање своје слободе витежки радите,“

По овоме Митрополита Данила говорењу обећаше Црногорци да ће испунити његове наредбе, које и самијем дјелом ни мало не растезајући засвједочише, побивши и прогнавши све своје потурчењаке, који се крстити не кћеше, од којих и данас находе се потомци на различита мјеста по Турској, такођер и у Црну Гору од онијех, који су свето крштење примили, и сваки готово назива се турскијем прозванијем, неки Мухадиновићи, а неки Алићи, Рамадановићи, Хусеиновићи и пр.

Видећи Митрополит Данил с божјом помоћи Црну Гору од Тураках очишћену, најпрво даде хвалу и благодареније Богу, пак поче разорену од пређепоменутога Сулејман-паше цркву и манастијер градити и међу народом слогу и поредак утврђивати.

Црна Гора није имала нигда мира, него непрестану с Херцеговином рат, у коју и млого путах упоменути потурчењаци, какогођ и остали Црногорци учестије имаху. Тако и год. 1706. удари војска од Херцеговине на погранична села црногорска, но за своју несрећу, јер је Црногорци разбише и назад стидно прогнаше. У том боју палоје мртвијех од Херцеговине 157, осим који су пали у робству у црногорске руке, које не хћеше Црногорци посјећи, ни за новце, нако за вепрове, ради већега турскога безчастија, на откупе дати, иштући за већега чиновника веће, а за мањега мање, на што и Турци на сврху принуђени бише с великом жалости пристати, пославши вепровах онолико, колико су Црногорци искали, о чем и пјесма народна имаде и ова је…

У то вријеме руски Император Питар први имаше рат с Турцима и са Шведима, а нахођаше се у његову службу граф Сава Владисалић, родом из Херцеговине, који добро Црну Гору и Митрополита познаваше и виђаше да Русија имаде нужду од помоћи противу толике силе и љуте два непријатеља, донесе до Царева знања, да би Црна Гора диверсијом могла не малу помоћ дати, обративши против себе албанске и херцеговачке Турке. Из тога узрока и дођоше у Црну Гору к Митрополиту Данилу 1711 год. полковник Михаил Милорадовић, родом такођер Херцеговац, и капетан Иван Лукачевић, Подгоричанин, с граматама, којих Митрополит с неизреченом радости и весељем дочека, и ни мало не каснећи, призва Црногорце на обштенародни сабор на Цетиње, пред којима изиде и заче говорити:

„Ми смо, љубезна браћо Црногорци, чули да имамо христијанскога Цара на сјеверну страну свијета, Бог зна колико далеко, и вазда смо жељели за њега и за његово царство знати, но како смо у овијем горама са сваке стране затворени, тако нијесмо могли ни од кога ништа разумјети, и нама се чинило да он за нас, како за једну шаку малога међу змијама и скорпијама затворенога народа, не може ништа знати и да његови посланици не би могли до нас доћи. Но ево данас, благодарећи Бога, његове посланике видимо и његове царске грамате у руке имамо; посланике, говорим, не туђине, него нашу браћу Србље, који нам кажу, како и грамате јављају, да је оно Петар Први Велики, Император и Самодржац Всеросијски, и да је његово Богом благословено Царство силно и пространо више од свакога царства у свијет. Он ратује с Турцима, и не иште друге славе, него да цркве Христове и манастијере ослободи и на њима часни крст подигне, и да род христијански испод љутога јарма и синџира турскога избави. За то дужни смо ми, и сваки христијанин у свијет, не само Бога непрестано молити, да он буде Цару нашему предводитељ, него и сваки по својој могућности да се приготови, и духом неустрашиме храбрости и мужества против обштега христијанскога непријатеља оружа, и ако тако узчинимо, ми ћемо се к Русима и Руси к нама, при помоћи божјој, приближити, да не будемоједни од другијех далеко и Бог ће бити нама помоћник. Како смо с Русимаједне крви и једнога језика, тако и сусједством да се приближимо. Оружајте се, дакле, браћо моја Црногорци, како витезови, и ја сам готов с вама имања и живота мога не поштеђети на услугу благочестивога Цара христијанскога и премилога отечества нашега, молећи преблагога Бога, да нам молитвом пречисте матере и свијех светијех буде помоћник и руководитељ.“

Свршивши Митрополит ову ријеч, узе и прочита веселијем срцем царске грамате сљедујућега садржанија: (слиједе текстови грамата)

Пошто Црногорци разумјеше што царске грамате изговарају, и што Митрополит говори, сви јединокупно у радости повикаше: „Хвала Богу, кад смо посланике христијанскога Цара међу нама видјели и његове грамате примили! Ево наше сабље при појасом, ево наше пушке у рукама и ево ми справни и готови за нашега Цара радо војевати!“ Иза тога подижући руке к небу вапијаху: „Боже, подржи и благослови нашега Цара Петра Великога!“ По томе учинише по три пута весеље огњем из пушаках, говорећи: „Да здрав и срећан нам буде наш православни Цар Петар Алексијевић, Самодржац Сверусијски!“

Милорадовић и његов друг Лукачевић, увјеривши се да Црногорци, с којима се саставе сад уједно и Брђани, доиста мисле завојштити с Турцима, врате се пут Русије. А Црногорци, радостнијем срцем на тај случај начињену пјесму друг с другом пјевајући, почну праха и олова сваки себи понешто набављати. И тако по кратком времену оружају се и са својом обичном смјелошћу уђу у погранична турска мјеста, од којијех неколика похарају и попале и млого Турака посијеку и с тијем, по жељи правосланога цара, омету у Херцеговини и Арбанији Турке да нијесу могли поћи на војску против Русије.

Цар Петар, кад је чинио мир с великим везиром на Пруту (1711. године), не проговори ни ријечи за Црногорце, колико да нијесу ни заратили се за њега с Турцима. – Султан Ахмет III, незадовољан будући с великим везиром што је без нужде мир учинио с руским императором, кога се војска у највећој опасности налазила, науми искалити своје срце на Црногорцима, па отправи одма(х) серасћера Ахмет-пашу су 60.000 војске на Црну Гору.

По султановој заповиједи требало је да серасћер те исте јесени у Црној Гори буде; но, показавши се рано зима, кад Турци нерадо војују, окани се тада, с сљедујуће (1712) године, у почетку прољећа, дође у Подгорицу, близу границе црногорске. Кад митрополит Данило чује за серасћера ђе је с војском, сазове на скупштину главаре црногорске, намјеру серасћерову открије им и с њима уједно, бржебоље скупивши подоста Црногораца, пођс до на воду Мршуљу. Ту војску раздијеле на троје: једна пође под Јанком Ђурашковићем на десну страну, да западне и потаји при гори Пржнику; друга под управом Вука Мићуновића на лијеву страну, да се прикрије при врху планине Врања; а трећа остане с Митрополитом у средини да дочека на себе силу турску. Ту стану тако два дана, чекајући серасћера кад ће ударити, док им трећи дан глас дође да је серасћер дошао на воду Влахињу, ђе се с војском одмара. Пошто Митрополит чује то, не кћедне више непријатеља чекати на себе, већ одма(х) сљедујући ноћ дигне своју војску и пред саму зору удари изненада на Турке, који спопадну оружје и добро се одупру Митрополитовој војсци, а утолико с ребра из потаје рупе и друге двије црногорске војске и огањ жесток на Турке проспу. Турци, нашавши се том ненадњом забуњени, нагну бјежати; но у тој сметњи не опораве на траг откуда су дошли, већ зађу у густе и замршене шуме и клисуре, ђе их Црногорци опколе и тако јако потуку да се и сам серасћер једва са животом измакао. Ту су Црногорци, осим млогога богатога одијела и оружја, 34 алај-барјака задобили; и у том боју погинуло је око 300 Црногораца, а Турака без броја попадало је мртвије као лазина и од тога доба прозове се то мјесто Царев лаз.

Овај глас као гром порази Султана, па науми, маколико га војске стало, једанпут Црну Гору покорити пода се; и зато пошаље, породом и јунаштвом у то вријеме најзнатнијега везира Думан-пашу Ћуприлића су 120.000 људи, који 1714. године у мјесецу мају, на саму црногорску границу од херцеговачке стране дође.

Разумјевши Ћуприлић какви су у Црној Гори тијесни кланци, кроз које треба да му војска прође, ако жели извршити Султанову заповијед, а при том разабравши и за готовост Црногораца – не жалити за своје отечество изгинути – намисли пријеваром и лукавством, што не може силом, учинити; иа пошље главарима црногорскијема писмо, у комеје њи(х) савјетовао да се већ окане ратовања с Турцима, но да се склоне на мир, кога Султан жели за вазда унапријед с њима држати, и ако су они на то согласни, да дођу неколико одабраније људи к њему на договор, с којијема ће он вјечни мир и пријатељство погранично утврдити, а зада им божју вјеру да онијема који к њему на договор дођу ништа учинити неће, баш ако и мир с њима не начини. Црногорци, једва чекајући темељита мира с Турцима и ослањајући се на заклетву Везирову, пошаљу са знањем Митрополита свога 37 главара на договор у стан турски. Тек што главари црногорски ту дођу, а кривоклетни Ћуприлић даде их затворити, па изненада са свом својом силом удари на Црну Гору. Црногорци, при свој тој изненадној пријевари, дочекају Турке и с њима се витешки побију, но не могавши њих малина турској сили одољети, принуђени буду уступити и којекуда по горама и у Приморје разбјећи се; а Ћуприлић с војском прође свуд кроз Црну Гору, у којој млога села и цркве и сам Манастир цетињски опали, толику силу народа зароби, горе речене главаре повјеша и Брда Султановој власти покори, пак дичан и поносит што је са својом пријеваром тако од Црне Горе учинио – иако је није посвојио, нити се у њој дуго смио бавити, ал’ у наду да се она већ неће скоро моћи опоравити, нити јој на ум панути да с Турцима војује – сиђе с војском у Дуждеву државу, у Приморје, ђе му република Млетачка преда и оно чељади црногорске што је ту било добјежало да утјециште нађе. Одатле, пак, окрене преко Арбаније и, саставши се с војском, којује предводио велики везир Али-паша, ударе потајно на Морију и отмује од Дужда млетачкога. Ето како су Турци захвалили Млечанима за оно што су им своје госте, Црногорце, издали!

Црногорци, послије такога великога страдања, отправе свога митрополита Данила у Русију да искаже цару Петру све што се од њих догодило. Петар Велики, разабравши за гу невољу, која је због њега постигла Црногорце, сажали их и, похваљујући њихову ревност и усрдије к двору рускоме, за знак своје милости и благодарности, пошаље им по истоме Митрополиту црковне сосуде, архијерејску и свештеническе одежде, црковне књиге и уз то 10.000 рубаља, то јест 5.000 руб. да понове разорене цркве и Цетињски манастир, а 5.000 руб. да се подијели сиротињи, која је уз тај рат највише пострадала; такођер пошаље и 160 зладније медаља с портретом Његовог Величанства да се обдаре они јунаци који су се у том боју боље од другије показали; и сврх свега тога одреди сваке треће године по 500 руб. давати милостиње Цетињској цркви, пропративши све то су двије своје грамате…

Пошто Митрополит из Русије у Црну Гору (1716) дође, сазове Црногорце на скупштину, па им царску грамоту прочита, а дарове покаже и онако како је Цар заповиђео раздијели. Кад то погранични Турци чују, сневеселе се и почну по се рђаво слутити – да ће им се Црногорци, сад од московскога цара обдарени и похваљени, на сваки начин радити осветити за пријевару Ћуприлићеву. А да им се та слутња не би стекла, нађу за добро час прије опет навојштити на Црну Гору, њу, ако могбуду, похарати и с тијем дух освете у Црногорцима на вијеки заптити. И тако ти те исте године два брата Ченгића, паше херцеговачке, с бегом Љубовићем скупе по Херцеговини и по Босни млогу војску, па с њом ударе на Трњине (село у Цуцама). Трњишнани стану кликовати и оближњи Црногорци дотрче им у помоћ, те се с Турцима поћерају. Турци по дугом боју обрну плећи и побјегну; а Црногорци за њима наклопе се, те триста јада од њи(х) почине и заробе обадва Ченгића с бегом Љубовићем и с њима преко седамдесет Турака, које све живе у Кчево доведу. Црногорци су ово робље кћели дати на откупе, но Крсте, жена Мојаша Ђукановића, кнеза кчевскога, укори их, говорећи:

„Што држите те Турке, што их не сијечете? И ви ономални хоћасте вашу браћу откупити у везира Ћуприлића, па ви их он не даде на откупе но их све посјече, а Ћуприловић није вашу браћу на јунаштво, ка’ ви те Турке, но на пријевару заробио. Спомените се кукавијех црногорскијех удовицах како имје без мужевах! Зар ви ноје срамота пуштит Турке на откупе?“

Црногорци, тијем ријечима убјеђени, презру благо, па одма(х) ту посијеку и Ченгиће и Љубовића и све остале Турке и тако своју браћу, који имје невјерни Ћуприловић погубио, освете.

Црногорци у вријеме ратова турскије нијесу само Русима, него и Млечићима помагали; јер кад су ови 1717. и 1718. године ударили на градове Бар (Антивар) и Улцињ у Арбанији, тада им је, на прозбу њихову, митрополит Данило послао у помоћ преко 5.000 људи, који су се за Републику, као да би било за своје отечество, храбро борили. На тој помоћи Млечићи благодаре писмено Митрополиту и то су учинили јер су нужду имали од Црногораца; а кад нијесу од њи(х) нужде имали, тада не само што су им добра заборављали, него јошт у згодној прилици, као штоје било у вријеме Ћуприловића и у доба Сћепана Малога, настајали су да сасвијем истријебе Црногорце и милије им је било да у Црној Гори Турци живе него христијани православнога закона!

Посље неколико година (1727. године) Ченгић Бећир-паша, да би осветио своје рођаке у Кчеву погубљене, скупи големо војске по Херцеговини и с њом удари на Црну Гору, ђе сасвијем разбијен буде, а он некако на коњу утече, који је потом под Очаковом од руске војске погинуо. – Такођер године 1732. Топал Осман-паша, од султана Махмуда I именован беглер-бег џинитдевер, то јест генерал инспектор Македоније, Арбаније и Босне, како дође у Арбанију, подигне из Македоније и из Арбаније силну војску и пошаље на Пипере, који су се опет били од Турака одбили и с Црном Гором саставили. Пипери, којима у помоћ прискоче и Кучи, турску војску дочекају и с њом се побију и разгрухају ти је својски. Народ приповиједа неко чудо, показано прије него што су се војске биле удариле, тојест даје христијанска војска пред собом угледала чоека на бијелом коњу, подобнога великомученику Георгију, којије најпрви Турке тако устрашио даје и сами Топал Осман-паша из Подгорице утекао у Арбанију, који је посље погинуо на војсци против Персијана…

Године 1765, кад се митрополит Василије бавио у Петербургу, ђе је 1766. год. и преставио се, дође у Црну Гору неки протуа, родом из Крањске. Под именом љекара прође свуд по Црној Гори, развиди обичаје и начин живота овога народа и увјери се о силној љубави непоколебимој привржености Црногораца к престолу рускоме, па се врати у Махине, у Приморје. Ту постајавши неко вријеме, скроји план како ће постанути господаром црногорскијем; и тако ти 1767. дође опет у Црну Гору и прогласи себе за Петра III цара рускога, говорећи народу даје он због некије буна из Русије побјегао и овамо дошао, да ће се те буне у Русији брзо утишати и он опет у своје царство са славом повратити се и да ће тај његов долазак овђе за велику срећу Црногорцима служити. Народ, по својој простоти, купи то све за готове новце и назови цара Петра призна за свога господара; а он, тобож ако би га тражили из Русије бунтовници, да се може лакше претајити, прођене то царско име и прозове се Сћепан Мали.

Митрополит Сава стане одговарати Црногорце да не вјерују Сћепану Маломе даје он цар руски, будући даје цар руски Петар III давно умро и на престол ступила његова супруга Екатерина П. За тијем одма у брзо и књаз Долгоруки, послан од рускога двора, дође и објави народу да Сћепан Мали ништа друго није него протуа, кога треба из Црне Горе проћерати, но то не помогне ништа; народ остане при своме даје Сћепан Мали цар, те цар руски. Шта више, и Брда сва опет саједине се заједно с Црногорцима и Сћепана Малога признаду за свога господара. Кад Сћепан Мали види да га народ доиста за рускога цара почитује, тад узме на себе и важност царску, па сазове народ на скупштину, строго заповиједи да се има свак помирити и један другоме узаимно, било преузаме, било ране, било главе опростити. Како он рекне, тако буде и учињено. За тијем одма опет окупи црногорске главаре и пође с њима на Стањевиће у манастир, ђе је сједио митрополит Сава, кога, за показати му даје Сћепан Мали доиста цар руски, даде затворити, калуђере све расћера, а манастирску сву стоку заповједи поклати и со тијем народу покаже своју могућну власт над њим.

Сћепан је Мали за најмање какво зло Црногорце и Брђане жестоко глобио и од те глобе само своје чиновнике држао; а за убиства почне преступнике вјешати. Да би пак међу народом крађу искорјенио, даде метнути покрај друма, на погледу Котора, 10 цекина, и ту су неколико дана стајали, да нико у њи није смио дирнути. У кратко рећи, наш назови цар Петар такови страх и покорност усели у народ к власти, какове нигда дотле није било у Црној Гори.

Млечићи, иако су знали ткоје и штаје Сћепан Мали, но опет им не буде мило што се прогласио за цара рускога, и зато пишу Султану, укоравајући га, како он то може равнодушно гледати да се шака народа Црногораца и Брђана његовој млогомућној власти противи, додавши му уз то да су Црногорци и Брђани већ и цара себи поставили, који ће данас-сјутра одбити му и Херцеговину и Босну, а по времену може бити лахко и србско царство обновити и Султана најљепшије земаља лишити. – Како султан Мустафа III то чује, а он нареди да пође на Црну Гору 180.000 војске, коју ће предводити три везира. – Тако по наредби Султановој, године 1768. око половине августа, везир босански и руменлиски дођу с војском у Кчево, опаливши Бјелопавлиће, Пјешивце, Бјелице и млога друга црногорска племена; а везир скадарски Мехмед-паша продре у Црницу и попали је.

Истина да су Црногорци свуда храбро тукли се с Турцима, но 10.000 Црногораца и Брђана шта су могли спрама силе турске? А и да су могли малину своје војске јунаштвом надокнадити, трпјели су велику недоскудицу у џебхани, коју су им Млетчићи не само били забранили него јошт, да не би који Црногорац у Дуждеву државу од турске сабље утекао, били су и своју војску поставили дуж све Црне Горе од Грахова до турске Арбаније. – Сћепан Мали, бојећи се својој глави, сакрије се негђе, а Турци га стану искати од Црногораца да им га по сваки начин предаду; Црногорци, жалећи Сћепана Малога, одговоре им да је погинуо, бијући се с Турцима; а да би лакше Турке увјерили о Сћепановој смрти, предаду им његова коња брњаша и с тијем сачувају живот Сћепана Малога. У толико, 2. ноемврија, удари гром у Дуждеву војску близу града Будве, а други та исти дан тресне у Црници у војску везира скадарскога, и тако ти, небом уплашена, и једна и друга војска утече без обзира. Уз ту срећу и друга јошт већа прискочи Црногорцима, те отму џебхану турску, која је ишла везирима у Кчево. Чувши два безира шта се догодило од војске скадарскога везира и млетачке и да је турска џебхана пала Црногорцима у руке, а к томе будући већ и зимно вријеме наступило, побјегну с Кчева, а Црногорци навале за њима и својски их побију. Тако Црна Гора и тад као и вазда остане самовластна, а Брда од невоље уђу под Турке, нити су више кћели знати за Сћепана Малога, који је и посље тога четири године, премда без свакога уваженија код народа, живио.

Опет године 1774. одступе Кучи од Турака, а скадарски везир, Мехмед-паша Бушатлија, су 30.000 војске, у мјесецу мају удари на њих, похара их и поплијени, но изгуби више од 1.000 људи.

Године 1785. Махмут-паша Бушатлија, везир скадарски, подигнувши сву војску из Арбаније, пријеђе преко Љешанске и Ријечке нахије и, у јунију мјесецу, дође на Цетиње, ђе манастир похара и опали. Тако исто поплијениоје и попалио у Катунској нахији племена: Кчево, Велестово, Бјелице, Ћеклиће и Бјелоше, а од Његуша узме 1.700 златније цекина глобе, пак пође преко Ловћена и преко Паштровића и врати се опет у Арбанију. Ово је све Бушатлија без муке и без погибије своје војске чинио, јер се тада митрополит Петар Петровић, који је 1782. године по смрти митрополита. Саве за црногорскога управитеља постао, у Русији находио, а к томе и три-четири главара црногорска били су са стране Бушатлине или, управ да кажем, они су га и довели у Црну Гору и свој тој несрећи узроком били.

Састанак Екатерине Велике с Јосифом II у Херсону (1787. године) нимало се није свиђао двору турскоме, штавише држао га је да се клони к уништењу његове владе у Европи. Диван, нашавши се тијем увријеђен, а к томе јошт подговорен од инглеске стране, одважи се (24. августа) објавити Русији војну, у којој је и Аустрија, као руска сојузница, морала участије имати. Оба сојузна двора намисле послати своје људе у Црну Гору да Црногорце наговарају заратити с околнијема Турцима и с тијем силу турску раздвојити. И доиста (1788. ујан.) дође мајор Филип Вуксановић су 400 солдата, донесавши са собом поприлично новаца и грамату од цара Јосифа, коју грамату од слова до слова ево овђе преписујемо…

Народ, разумјевши из грамате цара Јосифа блага намјеренија његова – избавити христијане исподјарма турскога – прими радосно Вуксановића и обећа му се да ће ударити на турску земљу, но митрополиту Петру Петровићу није тако у вољи било ратовати с турцима, јер је, као чоек проницатељнога ума, предвиђао, кад се цареви умире, да ће Црногорци на себе труску војску навући, како год што су је и прије толико пута навлачили, дајући помоћ другијема. Утолико дође и полковник Тутолмин с граматом од царице Екатерине II и с препоруком да подигне Црногорце на Турке. Митрополит и главари духовни и мирски, а тако исто и сви остали Црногорци, кад виде грамату Благочестиве Царине, најљубезнијем начином дочекају посланика и с веселијем срцем свак обећа наперити своје силе и оружје против општега христијанству непријатеља. Видећи Тутолмии да је препоруку своју по жељи испунио, а он се врати у своје отечество, оставивши Црногорцима као највећи а.манат да грамати Бјагочестиве Царице посљедују, па затијем да се њезинијема великијема благодјејанијама надају, која им обећава у својој грамати…

Затијем одма(х) мајор Вуксановић свуд по Црној Гори и по Брдима, која су тада под Турцима била, распише књиге, у којима је народ позивао да узме оружје и да ратује с Турцима, обећавајући јунацима награде, а свему народу независност од турскога двора.

Игумну острошкоме (у Бјелопавлићима) овако је писао:

„Сад или већ никад, оче! Напути Брђане да сијеку турке: Божа ти вјера бити ће за њих боље, ере пријевара није. А како свега, фала Богу, доста имам, да се саједине Црногорци и Брђани, сав христијанлук би к нама окренуо и све бисмо с помоћи бога учинили. Саде, оче, мореш, посве срећан и честит твоје данке учинити; ере, божа ти вјера, све што себи желим то ћу теби учинити, само не упусти ову згоду, но, ако мош, утврди и један дан да упремо на Спуж оли Подгорицу; ако ли даде Бог да узмемо, теби ће бити сто цекинах, а Брђанима велики дар. Тко ми донесе главу Мећикукића (забита спушкога) имат ће другијех сто цекинах, а теби и тако дар велик. Учини како те Бог учи и дај ми одговор.“

У Пиперима у писму вели:

„Видјет можете из књиге господина владике Петра слогу и јединство двијех најсилнијех дворовах и силу, коју од Бога и истијех дворовах свакоме који у Христа вјерује ова два двора шиљу, брез онога што сте разумјели да ја, фала Богу, од честите Круне ћесарске досле свега доста донио јеса. Ово јошт сто путах оволико биће онијех који буду вјерно Бога и ова два двора служит’, који дворови за ваше одкупленије не маре благо похарчити и свијех судитах (поданика) крв пролит’. Даклен, витезови! ево згода која нити је била нити ће бити док свијет буде; ово благо, које имам, мислим свијем вјернијем једнако дијелити. Божа ви вјера, који гођ буде бољи јунак имат’ ће бољи дар. – Ви сте досле турској вјери силом доста помоћи дали, еле намојте сада без невоље, но се диж’те да ископамо скот варварски; то ми јутрос ласно учинит можемо, кад турци помоћи не имаду, а ми, фала Богу, свега доста имамо, а веће насје но тураках; а не мислите, божа ви вјера, да је пријевара и ја док сам жив оставит’ вас нећу. А кад буде мир, учинит ће за вас тврди мир како и за себе ова два царства. Устајте, ако ћете себи добра и да ви дан што и друзијема. Гледајте да се не будете кајат, а бог ви у помоћ.“

Црногорци и Брђани, видећи силна обећања у писмима Вуксановића. та(ј) час оружају се и, примивши од истога нешто мало праха, су оно 400 солдата опколе Спуж; но не имајући нити топова нити друге какве војне оправе за узимање града, не могну му ништа учинити. Вукасовић то није ни тражио; он је задовољан био, кад је видио да се доиста турци и Црногорци завадише, пак између овије понајлакше и вјешто су оно својије солдата измакне се (22. августа) и пође откудје и дошао.

Кад су (1791. године) сојузни дворови с Портом отоманском мир учинили, сваки се за себе и своју корист како је могао постарао, а Црногорцима у дио остане ваздашњи с турцима рат и узаимна мржња, а сувише јошт гиће и јарост Кара-Махмута Бушатлије, везира од Арбаније. Овај је јошт од давнога времена био одметнуо се од свога цара и учинио се самовољнијем господаром свога отечества и великијем непријатељем Црногораца, с тијем више што су му се Брда почела одмећати и приступати под Митрополитову владу! И зато почне приправљати се да тајно војску купи, Чувши то Митрополит, пише му и замоли га да се прође војштења на Црну Гору и на Брда, на које му Кара-Махмут одговори да он не купи војску на Црну Гору него само на Брда, која су му се одметнула, и препоручи Митрополиту да не даје помоћи Брђанима, нити да их пусти бјежати у Црну Гору, јер ако помогне Брђанима, а он ће и њи(х) и онога ко им помогне ћерати „љутом, љутом Арбанијом“. А кад види Митрополит да збиља Кара-Махмут мисли ударити на Брда, отпише му овако:

„Што ми пишеш да Брђанима помоћ не дајем и да их не пуштим у Црну Гору, то ми немој говорити што ми закон и моја душа не да учинити. Брђани су моја браћа као и Црногорци. Што ли кажеш твоју љуту Арбанију, ја видим да се ти у своју силу уздаш; али се спомени даје сила само уједнога Бога, којему се ми предајемо и молимо да нам буде у помоћи. Знаш колико си зла и срамоте Црногорцима учинио и како си ми цркву и манастир на Цетиње опалио и разурио, кад сам је био на пут у Русију, пак и то бјех све заборавио и за оно зло чинио сам ти добро, кад ти од цара бјеше мука дошла, и нијесам Црногорце пуштио да супроћ тебе пођу. Сад те опет молим, прођи се сиротиње брцке, да се права крв не пролијева. Ако ли нећеш, хвала даје Богу! А ми ћемо се од твоје силе и напасти с помоћу божјом бранити докле један тече.“

Јошт откако је Вукасовић из Црне Горе пошао, помишљао је Митрополит на ово најважније; ако доиста Везир навојшти на Црну Гору или на Брда с чим ће га дочекати. Не имајући новаца, пошаље императору Јосифу архијерејску митру, молећи га да му за њу даде цебхане. – Тује митру поклонила блажене памети Елисавета Петровна, царица русијска, митрополиту Василији; и кад се овај у Петербургу преставио, митра је послана била у Црну Гору митрополиту Сави. Као знак царске милости била је скупоцјена и више је ваљала него што је уцијењена била. Тако (1790) Леополд II , будући се већ био Јосиф II у вјечност преселио, пошаље око 300 барјела праха и спрама тога то раздијели и да се не штеди потрошити противу Турчина, непријатеља општега и гонитеља христјанства.

Године 1796. усред љета, дигне Кара-Махмут војску на Брда да њи(х) најприје освоји и похара, а со тијем да су му и плећи сигурне од њи(х), кад би на Црну Гору посље навојштио. Брда сва, осим Куча, тајно пошаљу своје депутате, молити Митрополита и Црногорце да им помоћ даду. Они им то драговољно обећају с овом заклетвом:

„Ми главари и старјешине и вас збор од Црне Горе, будући на данашњи дан сабрани на једно мјесто, а то чујући и видећи да се турци справљају и готове са свом силом и јакости супроћ нас и наше браће Брђанах, радећи и жудећи по ваздашњему њихову лукавоме обичају и мрзости супроћ христијанства јавнијем или тајнијем начином, како би нас разурили и у вјечно поданство и невољу подложили. Зато, разбирајући и мислећи на све оне несреће, које су се славено-српскоме роду нашему од издаје и неслоге догодиле, сви једнокупно рекосмо и одлучисмо и темељито са заклетвом утврдисмо, цјелујући частни и животворјашти крст Христа Господа и Спаситеља нашега и свето Јеванђелије, да хоћемо сви супроћ општега христијанскога непријатеља за православну вјеру и за свети закон и за нашу предрагу слободу и вољност нашу и за љубезно отачаство, за своје цркве и манастире и за жене и ђецу нашу војевати и трудити се са свом снагом и крјепошћу да не би допустили на себе и на посљедње наше тешки и жестоки јарам агарјански, од којега смо се до садашњега времена, с превисоком помоћи свесилнога Бога, по изгледу и примјеру блаженопочившијех родитељах и прародитељах нашијех, оружјем својијем бранили од времена и разоренија нашега српскога царства и потом од доба посљедњега принципа и господара нашега Ивана Црнојевића. И како се праведно и честито заклињамо, тако нам у свачему Бог помогао. Амин! Амин! Амин!“

Сјутри дан посље те заклетве пође Митрополит су неколико Црногораца и учини табор на лијевој страни ријеке Зете, на мјесту званом Слатина. У мало дана дођу ту и остали Црногорци и Брђани, свега око 8.000 људи, а Кара-Махмут су 20.000 војске већ находио се под главицом Височисом, више самога града Спужа, а далеко од Митрополитова логора 2 сахата. Тако су девет дана стајале обадвије војске једна спрама друге без да се ударе, док десети дан (11. јулија) Турци започну бој. Митрополитова војска их јуначки и пред сами вечер, посље крвавога боја, поћера их преко села Мартиновића и у Спуж ућера. Тај дан пало је Црногораца и Брђана 23, а рањеније 26; Турака погинулоје главне господе ага и бегова 67, а остале војске више од 1.500 људи, осим млогије рањеније, и сами Кара-Махмут-паша, рањен, једва је с главом утекао.

Везир скадарски, оздравивши брзо од ране и желећи загладити срамоту пред својијема потчињенијема, опет изнова скупи до 40.000 војске и те исте године, с почеткајесени, изиђе на Дољане. Кад Митрополиту ти гласи дођу, он распише књиге свуд по Црној Гори да се војска купи и да се бране од непријатеља; но, само Катуњани дођу, око 400 људи, с којијема Митрополит (9-га септ) пође с Цетиња и на Вучи студенац ту вечер дође. У неколико дана ту му се јошт Катуњана прикупи до 4.000, а међу тијем Везир изиђе са својом војском на Ситницу, – Брђани нијесу смјели доћи ни састати се с Катуњанима, јер су Бјелопавлићи мислили да ће Везир ударити на њи(х), а Пипери држали су зацијело да ће на Пипере, као што је доиста и био Везир оправио спрама једније и другије по 2.000 људи да их с тијем омете да не би дали помоћи Црногорцима. Кучи, пак, нешто митом, а нешто страхом турскијем овладани, нијесу помагали Митрополиту него Везиру. – Митрополитова војска (22. септ) крене се на Бусовник и ту је он са својијем архијерејскијем словом пооштри да не пожале умријети за православну вјеру и за своје отечество. У то доба удари Везир на Крусе, село у Љешанској нахији, ђе га Љешњани, јошт су неколико Црногораца, храбро дочекају; но, не могавши толикој сили турској одољети, принуђени буду повући се натраг, а турци село и цркву опале. Затијем одма(х) ударе Турци и на Митрополитову војску, која такођер морала је мало уступити. Митрополит опет своју војску ободри и побуди на храброст мартинићком побједом и славом, која их очекује ако одоле Турцима. И заиста Катуњани одма(х) навале на Турке; ови по жестоком боју обрну плећи, а утолико прискочи Ријечка и Црничка нахија, те ти онако с Катуњанима сложно поћерају и сасвијем разбију турску војску. Тај је бој трајао три сахата, у коме је пало мртвије Турака до 2.000 глава, а и самога везира Махмута посијеку, кога се глава и на дан данашњи у манастиру на Цетињу храни. На страни Митрополитовој остане на мјесту мртвије 23…

Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

%d bloggers like this: