Поуке из посланица

Брђанима

Петар, Божијеју милостију, православни митрополит и кавалер росијски

Знате како сам вама и свијема Црногорцима вазда и на свако мјесто говорио, молећи свакога и заклињајући да у мир и слогу међусобом живите. И колико сам труда и муке од почетка до сада претрпио, то само једини Бог знаде; и све радећи за обште добро и слободу без никакве хиле и лукавства, нако с правијем и чистијем срцем, желећи виђети вас и осталу моју браћу от непријатељског јарма и зулума ослобођене. Нијесам искао моје собствене користи и течења ( = стицања), него сам оставио цркве и манастире и све црковне и манастирске и домаће послове. Заборавио сам и моју душу и моје здравље, а пријенуо за вас и за другу браћу Црногорце, да не изгубите, него да уздржите своје поштење и славу и да утврдите вашу предрагу вољност и слободу, који ви је Бог даровао мимо свакога народа у свијету, да ви туђин не господари и не заповиједа и да није господар од вашијех живота и ђеце и от вашега имућа и домовах, но ви сами да поставите себе из договора уредбе и законе от вашега владања и суда, по којему можете злога чојка и непослушнога кастигати, пак се у слободи дичити и живјети међу собом како браћа мирно, поштено, без ината и сваке мрзости. Али ево жалости и несреће велике, што ја не видим да ви ово своје добро љубите, нити вашу вољност и слободу познати хоћете, коју ако једанпут изгубите от својега непослуха и злочинства, онда ћете спомињати моје ријечи и виђети јесам ли право говорио и јесам ли за опште народно добро ваше и свега народа нашега радо; али ће то бити у невријеме, ка(д) ви нећете памет ништа ваљати. Ово ја не говорим само вама Брђанима, него и свима Црногорцима једнако, јер знам шта је слобода и што је темељ от свакога добра на овоме свијету, а знадем и што је робство и невоља или сужанство и јарам туђи оному који га носи… Друге ви не остаје, него да од зла престанете и да се помирите, како најскорије и најбоље знате, пак да не терате своју браћу Христијане који су под турско копито, и да им повратите њиове пљенове, које сте им неправедно уграбили, да ве сиротиња не куне и да зло од Бога на себе не дочекате. А ето шиљем тамо господу главаре и судце да се с вама виде и разговоре и да очисте смутњу и зађевице, које нађу у ваша мјеста, и да потврде стегу и јединство међу свијем народом. Тога ради свакога молим и страшнијем именом Божијим заклињем, промислите за своје добро и послушајте што ви суд и ваши главари реку и осуде, како из своје душе познаду. Најпослије правично, не носите злому и пакосному чојку хајтер и не чините како је мило, но такве глобите и кастигајте, да се зло не чини. А што је до сад било, то радите смирит, и кога видите да је зло без невоље учинио от силе и от своје опачине, тога и кастигом покарајте и будите сви супротиву онога који послух и слогу размеће. Ја желим да вазда наша браћа из нашега народа буду у нашу земљу судци и да они, који буду на то мјесто из договора обштега постављени, владају народом и управљају по начину разумно и да свеђер више слава, чест и слобода и благополучје ваше обће у мир и слогу вашу срећно и честито расте и да ово ђеци вашој након себе оставите, нака она имена ваша у вијеки хвале и превозносе и нека могу радостним гласом говорити: „О блажени отци! О славни родитељи наши, велики витези и честити јунаци! Блажна и преблажена витешка дјела ваша, блажене утробе које су вас родиле и дојке које су вас дојиле! Ви сте угасили међусобни рат и крвопролиће, ви сте поставили мир и тишину у своја мјеста, ви сте укријепили слогу и јединство међу народом и ви сте нам дохранили и оставили дражајшу вољност и слободу, а ми ћемо предраго име ваше у памети у срцима нашим с највећим благодаренијем до гроба носити и синовима нашим од рода у род остављати, нека име и слава ваша буде безсмртна!“

Ево, моји драги јунаци, што ја желим! Ево зашто се трудим непрестано и зашто моју душу и здравље полажем! Ево зашто сам добио неизбројене непријатеље и ево, познајете у чему ваша срећа и вјечно добро и благополучије стоји! Сад, ако нећете ово љубити, миловати и држати и за ово свијем срдцем и вољом и са свом јакости пријенути, ви ћете бити сами себи и својој ђеци самовољни крнвници и вјечни злотвори и мучитељи; а ја у то, како пред Богом тако и пред цијелим свијетом, не хоћу имати дијела, који остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар.

Фебруара 23. год. 1800, на Стањевиће.

Но као што благородне душе човјек, све што на виши степен у господство и у власти излази и колико се у вишему богатству и срећи находи, толикођер он све веће иште приличне његовоме благородству начине за потврдити своје достојанство благодејанијем, милостију и кротким живљењем, а најпаче благодарним срдцем к својему благодетељу, тако и неблагородни чојек, кад се види из нискога бића уздигнут ђе се није надао, заборави и Бога и душу, камо ли неће заборавит свога благођетеља, па на крилима високоумља или, љепше рећи, пребезумне гордости, безобразно летећи… пакленим и отровним духом из његове утробе дише.

(Из посланице Бокељима, 1804. г.)

Народ ми не даје ништа и не иштем да ми даде икакве ствари, нако само да прекрати междусобно крвопролиће и остала безакона дјела и да у миру и у љубави христијански живе…

И не чудите се, мој драги оче архимандрите. Ми смо Срби такови, не знадемо нити хоћемо знати друго, нако један другога гонити у несрећу и безчест постављати, и што који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава, која ( = јер) у српском народу, како и у греческом, гордост царује.

(Из посланице архим. Арсенију Гаговићу, 1804. г.)

Свакога Црногорца… молим и заклињам нека сваки стоји с миром и нека трпи како и ја трпим, зашто знам да ће наше трпјеније боље за нас бити, него ли икаква наша освета.(Из посланице Катуњанима, 1805. г.)

Ми ћемо сви, љубезна браћо моја, умријети и тешко нама ако један другога на овоме свијету живлећи не љубимо, ако се не смиримо с нашијем суперницима на које жалост имамо, и ако један другоме увређаје не простимо, нећемо на ономе свијету вјечнога покоја и блаженства имати и неће нам Отац небесни наша сагрешенија простити.

Дакле, ради Бога, који је једино и вјечно наше добро и ради вјечнога веселија и радости, којега је Бог уготвио свијем послушним у рајске сладости вјековјечно уживати и наслаждати се Његова божественога лицезренија, и опет вас молим да послушате како ( = оно што) ви пишем, тако били од Бога благословени и тако ви Бог даровао на овому свијету сваку добру срећу и добри напредак у свему, а на оном вјечну радост, коју вам и свим христијаном од свега срдца желим и остајем, уздајући се да ће те моје молбе послушати, ваш доброжелатељ.

( Из посланице Радуловићима, 1805. г.)

А ја не бих рад ни Турчину, који је добар и поштен чојек, никаква зла колико ни доброме ни поштеноме Хришћанину, зашто знам што ми Бог заповиједа…

( Из посланице Дробњацима, 1809. г.)

… Видим да ви сваки дан више у своје самовољство и безаконије напредујете, и да ви је милије зло и срамота, него ли добро и поштење, и нека ви буде по желанију вашему. Ја се од свега зла и добра личим и по данас нити ме у ваше после призивајте, нити ћу се у њих мијешати, него остајем јошт залуду ваш доброжелатељ, несрећни… Владика Петар.

( Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1812. г.)

Људи ваља да зло дочекају овога и онога свијета, који свако зло самовољно чини и никога не слушају, ако им за добро говори.

( Из посланице Дробњацима и Жупљанима, 1817. г.)

Извјесно је вам и свему црногорскому и брдскому народу да у све вријеме мојега владичествовања нијесам ја преставао радећи за обшто народно добро и поштење, за које нити сам штедио мојега труда и мојега именија, него и живот мој и душу постављао на ползу и слободу мојега отечества. Ово знаду и остали, најпаче нам сусједствени народи; и ако би сте ви ово заборавили остају они, који ће ову истину пред цијелијем свијетом свједочити;

остаје мене за утјешеније моја чиста совјест, која ће ме свагда веселити, што сам ја непрестано испуњао моје дужности, како истинити и прави син и слуга отечества; остајете и ви по непослушанију и самовољству сами себе пред Богом и пред свијетом кривци за све несреће, које су се међу вама догодиле и које ће се унапријед догодити.

( Из посланице Катуњанима, 1818. г.)

Нијесу закони за добре, него за зле људе постављени; будући они не познају од Бога уливени у срдца њихова наравски закон, зато је потребно било законе поставит да свакога реда злођеји буду кастигани, јер инако ( = иначе) ваљало би да сви народи у свијету буду несрећни, како и јесу они где таквијех законах нема и гђе се добри људи не почитују, а зли не кастигају (= кажњавају).

( Из посланице Катуњанима, 1818. г.)

Него добро разсудите и спомените се, љубезна браћо, да сада стоји срећа или несрећа у ваше руке. Ако ви будете међу сложни и послушни, све ће добро и лијепо бит и то ће вам похвалу и поштење донијети; ако ли онако (не) учините, сва ће кривица на вас остати и ви ћете сами себе постиђети и своје поштење увриједити. Тога ради вас молим и страшнијем Богом Вседржитељем заклињем да сви у слогу и у согласије радите за обште народње добро. Ако ли се нађе који међу вама да започне чинити што поради мита и хајтера, таквога имате свиколици исћерат између себе, јер није мјесто међу вама и да вашу слогу не размеће.

( Из посланице Кметовима, 1818. г.) Људи, који путом Божијем иду да Бога служе и угоде, не мисле ни за какво зло, нако вазда за добро и не говоре сами себе да су свети, него да су грешни и окајани. А та(ј) је калаш ( = калуђер) до скора био у Шумадију ( ради се о калуђеру скитници Авакуму) хајдук и разбојник; пак и сада чини хајдучка и разбојничка дјела, наговарајући будале на зло, да се љуцка крв пролијева; и јошт има дрзновеније говорити да је светињак и Божји посланик! Није, дакле, доста што је он крвомутник, него и сувише хулитељ преблагога Бога и поругатељ чина калуђерскога. Зашто ( = јер) Бог у своје заповиједи забрањује најжесточајшим начином свако злочинство и безаконије, а прави калуђер ваља да буде добри и смирени чојек и да заповиједи Божје слуша и не учини дјелом ни помишљенијем ништа, што би вољи Божијој противно било.

Чојек, који Бога служи и хоће да буде спасен, неће ни звјера убити, ни рећи да га убију, а камоли человјека подобнога себе; јер он не жели никому зла, нако свакому добра, помишљајући да (су) сви људи од једнога оца Адама и од једне матере Еве произишли и да је Бог свакога сотворио и заповједио да једни другим добро чинимо и добра а не зла радимо.

Сад разсудите, може ли крвомутник бити светињак у исто доба кад чини да људи гину и једни друге кољу. Не стоји светиња у то што он иде, да боље народ вара, гологлав, бос и одрпан, него светиња стоји у праву вјеру и у добра дјела, како Бог заповиједа.

Не будите, дакле, безумни и не дајте да вас речени калаш превари и да његовим лажем вјерујете, пак да се послијед кајете, него га ишћерајте да га међу вама није…

( Из посланице Кучима и др. 1819. г.)

Спомените се, дакле, молим вас, и обратите ваше поступке и ваше мисли на пут послушанија и слоге, по којему можете избавит себе од сваке несреће и зла, које самовољство о ( = или) непослух доноси. И помислите на своје биће и состајаније ( = стање) и не заборављајте ону пословицу, која вас учи говорећи: кога је молити, није га срдити.

( Из посланице Његушима, 1822. г.)

Међу многе духовне неуредности находи се веома худи и неприлични обичај од давних времена укоријењен, да попови од ове епархије иду оружни једнако ка и мирски људи и да не имаду на себе ни једнога свештеническога знака, по којему би се могли познавати у свештенически чин. Ја сам вазда желио и настојао, што би ово неприлично и поругатељно дјело било изтребљено, и што би духовни људи у благопристојнији начин били приведени. Но будући приморски народ при владању бивше републике Млетачке на злођејаније распуштен, не мање него ли црногорски, који је у вољности и у самовољству свеђер живио, нијесам имао јакости за испунит моје желаније за прекратит такво злоупотрбљеније… Тога ради вам архипастирски подвељевам: да (по) полученији овога мојега објављенија не имаде ни један свештеник оружије и црвене капе носити, или браду бривати, него у благопристојни чин пастирскога смиренија, кротости и богољубија ходити и словесноје стадо Христових овец на пут спасенија настављати и учити… Ако ли се који свештеник међу вама нађе овому мојему објављенију непослушан, да не хоће оружије оставит и капицу од свите љубичастога цвијета носити, такођер и браду пустити, такви нека остави епитрахиљ и свештенство…

( Из посланице Бококоторском свештенству, 1808. г.)

Дајем ви на знање како дође ка мени показатељ овога писма честни јеромонах Софрониј, пострижник Пецкога патријаршескога манастира, будући соборно од игумена и братије послат искати од благочестивих Христјан милостињу на воспомошчествованије оне свете цркве, на коју су Турци велики данак и глобу поставили, пријетећи, ако не би оно благо дали, да ће и цркву и манастир разурити и свештенике посјећи и повјешати, како што су многе мнастире разурили и свештенике побили.

Ја знам ваше биће и состојаније и вашу убоштину и сиромаштину у коју се находите, али је оно српска Црква свега славено-серпскога народа и мати свијех српскијех цркавах, у коју су патријари наши стојали и коју су цари наши оградили. Тога ради, љубезна браћо, не одреците се по својој јакости, колико је кому могуће милостиње и помоћи у ону светују обитељ приложит, да је откупите и сохраните од разоренија, да и вас Бог сохрани од свакога зла и од сваке биједе и напасти.

( Из посланице Црногорцима и Брђанима, 1822. г.)

Да је проклет сваки они, који неправедно на сиромахе и на сиротињу намеће кривицу.

( Из посланице Бјелопавлићима, 1823. г.)

Питали су једнога мудрога и просвијећенога человјека: који је пријатељ најбољи и која земља јест најбоља? Ови је одговорио да је добар сусјед најбољи пријатељ и земља да јест најбоља, која се најближе кући находи. Ја мислим да је погодио… Ваши сусједи биће вам добри и најбољи пријатељи и ви ћете уживати њихову љубав и пријатељство, ако од своје стране будете равним начином соотвјествовали и учинили се достојни сусједске љубави и пријатељства.

( Из посланице Његушима, 1823. г.)

Благородна господо главари и народе црногорски и брдски,

Ево су већ прошлога прољећа, априла мјесеца, пасале тридесет и осам годиштах, откада сам ја постао међу вама Владиком. Труди моји јесу били најпрво и желаније моје, од свакога желанија највише, за покраћење ваше домаће рати и крвопролића, радећи вас саставити у слогу и јединство, док се избавите од љутога јарма паше скадарскога, под којим бјесте у вријеме мојега у туђе земље путовања по несогласију вашему себе подложили.

Ви моје науке примисте, послушасте, и своје оружје витешки у рукама прифатисте и Бог даде вама срећу не само да своју слободу опет к себи повратите, него и сувише да својега непријатеља у два жестока боја побиједите и да његову главу одсијечете и државу скадарску уплашите, од које мира и почивала не имасте.

Ова је побједа име ваше у свијет прославила и учинила да сви европејски народи за вас знаду и да ве почитују за народ славни, народ поштени, храбри и уздани, који своју слободу познаје и својијем оружјем брани.

Ја срдцем и душом жељах да се и више пред свијетом прославите и да вашу слободу јаче и боље утврдите. Молих вас да суд и правитељство поставите, на законах обштим согласијем сочињених, да правитељство народом влада и да народна дјела управља, а кулук да зле људе фата и на суд доводи, како што се у цијели свијет чини, јер без тога не могаше бит ни слава ни слобода ваша утврђена, ни дуговјека. И ви тако учинисте; кулук и правитељство постависте, да законик царствује и да је свакоји законик подложен. Настаде, дакле, законик међу вама, настаде суд и правда, мир и тишина, вријеме срећње и блажено, радост и весеље за добре и богобојазне људе и за нејаку сиромаш и сиротињу, престаде самовољство, престаде домаћа рат и крвопролиће.

Законик, царствујући кастигом, страшно пријећаше, правитељство суд и правду чињаше, кулук с мјеста на мјесто иђаше и сваки злођеј од страха трепеташе. Не бјеше већ домаће рати ни боја, не бјеше покличи; ни витеза на домаћи бој, не чујаше се колежа ни тужбање, не виђаше се лица мушкога ни женскога огреботинах крвава и нагрђена, ни главе црном капом, ни црном махрамом покривене, ни перчина мушкога ни женске косе острижене, не обливаше се земља, дрво и камен крвљу ваше браће и не кипјаше братска крв из устах вашијех, не кукаху мајке за својијем синовима, ни сестре за својом браћом ошишане, ни сироте удовице за својијем мужевима огребене, ни жалостна ђечица за својијем родитељима сузам обливена.

Путник мирно путоваше, трговац слободно трговаше, работник своју работу весело работаше и чобан своју стоку без страха пасијаше и Богом благословена тишина на све стране пребиваше.

Но будући вам милије зло него добро, не могасте правитељство међу собом трпјети, желећи да се опет на обична ваша зла и самовољна ђела повратите и да један другом крв пијете. Не би вам угодно да ве људи од свијета почитују добрим и поштеним народом, како сам пређе река, да ви буду туђи градови и пазари отворени и да имате стим у ( = уважење) како и остали народ европејски, него је вам драже и милије да ве називају злим, безаконим и самовољним народом, да стиме и приступишта нигђе немате и да ве ћерају како хајдуке и разбојнике.

Ви сте од свакога цара и краља вољни и слободни, да ви нитко не заповиједа, но нијесте један од другога; ви слободу своју не познајете и познати је не хоћете; вама је противно све Што је Богу и поштенима људима угодно; ви сте од Бога одступили и сасвијем страх Божји изгубили; ви не находите добра и поштења ни у чем, нако у своје зло и безаконо самовољство; ви не имате вишијех злотворах од самијех себе и вама нико ништа не чини без ваше зађевице.

Ја вас залуду у све вријеме мојега међу вама владичествовања учих и настављах на све оно, што могаше служит за вашу корист и поштење и залуду се у толико силе времена трудих, не штедећи ни живота ни имјенија мојега за ваше обште народно добро. Да сам то чинио за који драго остали народ од свијета, он би благодарио и ја бих међу њим срећно и весело живио и моје би име у љубави онога народа вјечно остануло, а међу вама је моје срдце од вашега злочинства увехло и старост моја оскорбљена, да почивала и радости нигда немам. Не могу већ ни о себе радити, а камо ли ваше после оправљати и за ваша дјела ћесаро-краљевскому гуверену одговарати, него ето ви, Господо Главари, владајте се како знате и договарајте се како ћете с народом управљат и за народ ђе потреба буде одговарат, да се црне капе у то не мијешају. Само вас молим да ми на писмо ваше мисли дате, како ћу реченому гуверну ову књигу одговорит, која ће ви бит с овијем листом данас приказана, да је добро чујете и разумијете. Међутијем остајем ваш доброжелатељ и слуга, Владика Петар.

( Посланица Црногорцима и Брђанима, 1826. г.)

…Зато ја најпре оне, којијема је највише зло и највиша штета учињена, пак и свакога великога и малога у све три племена молим и свијех Богом Вседржитељем, Творцем неба и земље и честним Крстом и пресветом Богородицом и свом силом архангелском и ангелском и светијем Евангелијем и свијем светијема, и вашим напретком, у три пута и у три хиљадех путах заклињем да помислите на своје и осталога народа жалосно живљење и да послушате речену господу главаре, да зло и крвопролиће прекратите и да се за све и посве умирите и подмирите. Такође молим и заклињем истијем начином свакога главара да сви јединодушно раде, како ће вас умирити, да не би који по хајтеру или по миту или по другому икаквому неправедному начину потезао кривицу на коју страну и чинио међу дружином смутњу. Који ли се нађе од стране главарске, оли од којега племена и братства толико злога и окамењенога срдца да се од Бога не убоји и да смутњу учини и на мир не пристане, такови од Господа Бога Вседржутеља да будет проклет и да му Бог смути срдце и мозак, да погине од праведнога суда Божија како зли и безакони крвомутник, и дом његов да остане пуст, а правим и богобојазним да будет Бог у помоћ, којему свакога доброга и послушнога препоручавам и остајем ваш доброжелатељ.

( Из посланице Чевљанима, Цуцима и Бјелицама, 1826. г.)

Не могу ја пером описат и језиком изговорит, колико ми је мило и радостно чути од главарах, који су међу вама шест неђељах данас стојали, како сте их лијепо држали и њихове молбе и мене послушали и умирили се за сва зла, која се бјеху у ваше племе догодила. Ово ће и свакога поштена чојка у сву Црну Гору и у сва Брда овеселити и сваки ће вам се такова богоугодна и поштена дјела христијанска благодарити, како што ви и ја из свега срдца благодарим и преблагога Господа Бога Вседржитеља теплејше молим да он благослови оне, који су се за своје синове и за своју браћу умирили и свакога ко је о миру вашега племена радио, и да им Бог дарује мир и здравље и свако добро овога свијета, а онога, душевно спасеније и вјечиту радост у царство небесно…

Домаћа рат и велика царства разура и у несрећу обраћа, камо ли неће једно племе, оли једну нахију у наша убога и сиромашна мјеста разурити; такођер слога и послушаније чине да један мали народ постане великим и силним народом. Спомените се, дакле, својега добра и своје славе и поштења, да се ваши злотвори не веселе.

Ја вас свијех молим и силнијем Богом Вседржитељем у три пута и у триста путах заклињам да учините сами себе начин како ће те живјети, то јест да збор и договор на једно саставите, да слогу и јединство међу собом непоколебљиво утврдите, да злому чојку руку не држите, него да глобите и покорите како буде заслужио и да своје старешине и главаре љубите, почитујете и слушате. Такођер и главаре на исти начин молим и свом силом небесном заклињам да оставе инад и ненавист, са чистисрдачно у љубави живе и да се мирно и лијепо договарају, како ће племе у мир и у слогу држати у једнако без хајтера и без мита суд и правду чинити, како што су и ваши родитељи и прародитељи чинили…

( Из посланице Његушима, 1827. г.)

Ја сам мнозини омрзнуо, зашто жалим нејаку сиротињу од напасти и самовољства и зашто говорим право, али Бог правду љуби, пред којим сва сила человјеческа свега свијета била би ништа, кад би она противу воље Божје ишла. И тешко ономе человјеку, који говори да је свјетлост тмина, а тмина да је свјетлост. То хоће рећи: ко не хоће говорит оно што је право, него по миту, али по хајтеру, оли по којему другому лукавому начину, говори и чини оно што је безаконо, и неправедно… нити се бојим урока, говорит ћу право, док год срце у мене куца.

( Из посланице Његушима, 1827. г.)

Данас с великим мојим оскорбљенијем разумјех зла и проклета дјела, која излазе од некаква проклетога ђетића, сина некојега попа из Врања, из Зете, и од његове дружине… који за… (про)клету корист да паре узимају варају безазлени народ и кажују некакве вјештице, … и остале лажи свакојаке просипају међу народом, који без свакога размишљања њихове лажи вјерује и топи у воду, … сиромашице жене мучи и трза, говорећи да су вјештице изјеле тога и тога младића, а тога и тога, који је у бој погинуо, с лијеве стране запахнуле и за то да је погинуо. О Боже мој, чудне сљепоте, чудна безумија и чудна сујеверија и злога помишљенија! Како могу људи такве проклете бајалице вјеровати, те ли не виде да их они за измамити коју пару варају и да им лажи за готове паре продају. Како ли може која жена кога заклати, кад га ни су чим не такне и кад му ништа отровно не даде јести или попити?! Како ли га изјести може, кад му тијело Јавно у гроб полаже цијело! Ви говорите да вјештице по ноћи лете, а како могу лећети, кад њихово тијело у одар лежи? Ви одговарате да њихов дух лети, но ја вам говорим и Богом се заклињам да то бити не може да дух из чељадета по ноћи или по дневи из тијела изиде, нити да се опет у тијело поврати, јер тијело без духа остаје мртво, а мртве нико воскресити не може, нако сам Творац неба и земље, Бог, Његовом силом и благовољењем.

Ја сам по свијету у нека мјеста ходио и неколико књигах читао и нигђе не нађох, нити ми ко каза, да има вјештицах и вједогоњах, нако међу слијепим и жалостним Српским народом, а зашто него зато што је слијеп и зашто више лажи вјерује, него ли Јевангелије Христово и Христове науке и заповједи.

Тога ради свијех вас, о Црмничани, великога и малога, мужевскога и женскога пола и возраста, силнијем и страшнијем Богом Вседржитељем и честнијем Крстом и пресветом Богородицом и свом силом небесном у три пута и у триста путах заклињам да се од тога злога и пребезаконога дјела прођете, да те проклете бајалице не слушате, да к њима не идете, да их међу вама не пуштајете, да им ништа не вјерујете и да праву чељад не мучите. А вама свијема свештеницима у сва села и племена пишем и властију нам од Бога даноју најжесточајше запрепаштавам ( = забрањујем) и говорим да ни једному, који не би ово писмо послушао, немате никаква посла црковнога оправљати, него они и њихови домови нека остају под жестоким проклетством отлучени; тако и они свештеник, који би преко овога мога писма преступио, а праве и добре Богу препоручавам и остајем ваш доброжелатељ, Владика Петар.

( Посланица Црмничанима, 1830. г.)

Калуђери имају гледати своје црквене и манастирске после и не мијешати се у дјела мирскијех свештеника, а мирски свештеници остају у дужности вјенчавати и сваки своју инорију ( = парохију) пазити, за коју имаде самому Богу отвјет на Страшни Суд второга пришествија Христова дати. Свештеници ваља да су свијетило и огледало народу, пастири и учитељи, вожди и наставници словеснога стада Христова, који воде и настављају Христијане на пут спасенија, дајући им изглед ( = примјер) од својега доброга и богоугоднога живљења. Но кад свештеници трују и погане народ, а најпаче којега скварнога прибитка и лакомости, – од кога ће се добру научити, оли добри изглед и наставленије примити? И како народ може бити спасен?…

( Из посланице Ришњанима, 1808. г.)

 

Advertisements
Ostavite komentar

Ostavite odgovor

Molimo vas da se prijavite koristeći jedan od sledećih načina da biste objavili svoj komentar:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

Blog na WordPress.com.

%d bloggers like this: