Стефан Шћепановић: ПОГЛЕД У БУДУЋНОСТ

futurumЗнам. Понекад је тешко наћи ходнике кроз сопствену душу. Догори лампа јасних трагова прошлости и знакова будућности. Ношени опсесијом свог радозналог духа, као мјесечари воштаних руку, тражећи љепоту и обећану срећу. А снага љепоте је баш у њеној опсјени, у различитим видовима у којим нам се јавља.

Предсобља тајни су понекад љепша од великих соба пуних стварности. У најмањим, чак у невидљивим стварима, откривају се највеће и најдубље тајне и истине. Баш као што је тајна хлеба садржана у зрну пшенице.

Није све у изговореној ријечи.

Није све у дефинитивној истини.

Не може се све руком дотаћи.

Ни све уснама написати.

Траг погледа боје цимета. И шапат неизречене чежње… Вјековима чине живот и свијет непоновљивим и чудесним.

 

Крајем свијести љубичаста мисао о будућности лепрша као завјеса на отвореном прозору. Лагано… Као трептај уморних капака. Мисао пуна као лијепо упакована кутија бајадера. Мисао да смо свједоци и носиоци свога времена. Мисао о свјесности себе и новог почетка.

Мисао пуна дјечијих питања која навиру као мјехурићи из бистрих успомена дјетињства. И бајке, и приче, и мириси, и поклони, и жеље, и сузе. Топлина и осјећај заштићености и безбрижности. Са трепавица се стресају задњи остаци дјетињства. Кад зафале плишани другови које смо чврсто стискали прије спавања… Драга чудовишта испод кревета … из мрака  и ормара.

А сада добијамо нову могућност. Моћ и снагу која долази из спознаје ко смо и које је наше мјесто у свијету. Подсјетимо једни друге колико смо драгоцјени и на чудо које свако од нас представља. Чини ми се да само журимо и хоћемо да поједемо оброк сјутрашњице. И у тој журби се оградимо од добра и врлине.

Мирис слободе се осјећа у мислима… Само што није изашла и просула се дуж наших погледа и уздаха. Удишемо читави хоризонт живота, пун необичних боја и облика…

Као пред зору…

Сам ошто није процвјетало, промирисало…

Проклијало…

Отворило се.

Правећи од нас велику дјецу загледану у своју будућност као у корпу играчака и колача. Коју као да видимо први пут под свјетлошћу украса пред неки празник.

Срећан, сам од себе…Захвалан Богу на новом дану… Због живота, због драгих ликова из своје свакодневице… који су ту, кад никог другог нема…Када су кише…  кад не знам шта бих са собом и куд бих… и знају шта ми је… која ме ципела жуља… и која ме ријеч радује… какав поглед смирује… шта је довољно да ме учини срећним и вриједним…

Стефан Шћепановић, IV-2

Стефан Шћепановић, IV-2

Нађимо радост у зјеницама очију, листовима књига, осмјесима незнанаца… Научимо како се љубави преболијевају и како се џелатима опрашта.  Пођимо оном „странпутицом“ живота гдје никад није касно, никад није узалудно и гдје је увијек право вријеме.

 

Categories: Лице

Kretanje članaka

Zatvoreno za komentare.

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: