Славица Павићевић – ПРОФЕСОР

slavica_pavicevic

Мојим друговима, па и мени, гимназијски професори су личили помало и на оно што предају, али професорица књижевности је изгледала, ходала и говорила тако, да смо сви били убијеђени како потајно пише поезију. (Ако има оних који потајно пију, што не би било и оних који потајно пишу поезију? Свако се опија на свој начин.) Кад се најдрскији међу нама одважио да отворено изнесе ово увјерње, та вјечито млада жена је признала пред цијелим разредом како никада није имала храбрости за нешто такво. Не да пише, него да објави. Потребно је, рече, много храбрости па оставити запис, оставити оно што ћеш бити и када те не буде.

Ту врсту одговорности према записаној ријечи професорица Славица Павићевић пренијела је дијелом и на нас. Сви ми који смо тих година своје немире покушавали да артикулишемо понеким стихом, чинили смо то „опоменути” ријечима професорице којој се безрезервно вјерује. Таквог професора само ђаци могу измаштати. Не сјећам се да је икада повисила тон. Није било ни потребно. Својим знањем и елоквенцијом, али и несквакидашњим шармом и елеганцијом, разоружавала је и оне најнемирније. Наше другарице су јој завидјеле ама баш на свему, а истовремено су је вољеле и подражавале. Њена предавања смо, без претјеривања, поредили с мелодијом. Књижевност су ми предавали и други, али ми је српски језик најљепше звучао код проф. Павићевић. И пјесме су биле друкчије кад их она каже. Бодлер, Црњански, Ујевић, Мајаковски, Лорка, Миљковић или Попа мени и данас „проговарају” гласом проф. Павићевић. Неке важне књиге можда никада не бисмо прочитали да нас на то није „наговорила” наша професорица.

Тих година смо у гимназији имали сјајне професоре који су нам нештедимице преносили свјетлост знања, али је професорица Павићевић била од оних који су откривали свјетлост у нама. Оно што смо понијели од ње, многе од нас је одредило за читав живот. Зато су њене пјесме на извјестан начин ипак објављене. Налазе се у нашим књигама.

Диплому професора српског језика и књижевности Славица Павићевић је стекла на београдском универзитету. Своје знање преноси генерацијама ученика којима остаје у најљепшој успомени и као наставник и као човјек. Проф. Павићевић посједује велику интелектуалну ширину и завидну стручну ерудицију, као и све особине преданог и креативног просвјетног радника. Будући да је изразити поклоник умјетности, посебно оних којима је у основи књижевност, она са задивљујућом оригиналношћу успијева да пробуди љубав према умјетности и српском језику у онима чије јој је образовање повјерено. Управо је она својим ауторитетом, али и стилом живота који води, утицала да њени ученици своја животна опредјељења вежу за одређене професије. Стога данас међу бившим ученицима наше гимназије има и књижевника, глумаца, ликовних умјетника, новинара, просвјетних радника… Иако за собом има већ богату професорску каријеру, она с несмањеним ентузијазмом приступа послу. Радозналог духа и отворена за све ново и вриједно што вријеме доноси умјетности и педагошкој пракси, Славица Павићевић неоспорно представља модел модерног професора. Ту особину она показује како у настави тако у ваннаставним активностима. Захваљујући њеном дару да запази и предвиди, креативна црта у било ком њеном ученику неће остати неиспољена.

Гимназија „Петар I Петровић Његош” одавно је стала у ред најбољих средњошколских установа у Црној Гори, а проф. Славица Павићевић је несумњиво један од синонима ове гимназије.

Славен Фатић

Текст је написан прије петнаестак година уз предлог да
проф. Славица Павићевић добије звање педагошког савјетника.

Categories: Хроника

Kretanje članaka

Zatvoreno za komentare.

Create a free website or blog at WordPress.com.

%d bloggers like this: